Наша књижевност

БЕЗ НАСЛОВА

Зелено, зелено, зелено!

Као пролеће не могу дати.

Ја сам једини у њему свен'о

што не знам к'о лишће запевати.

О, кад би праве речи никле

у пустој души сваког пролећа, моје би очи на сјај навикле, к'о на цветање гране дрвећа.

Што нисам бујан к'о јаблан вити, да шикну гране на четири стране — моје би песме испеване

могле са ветром отпловити.

Зелено, зелено, зелено! Ниједна песма тако не блажи. Зашто је онда нама суђено да будемо на вечној стражиг

Где год коракнем и стане нога све се мог срца намах дотакне. Ја терет недореченога одавна чекам да ми одлакне.

Нек се већ једном у песму сручи и ум и душа, и све остало, па нека шуми, хуји, бучи к'о да се небо поцепало...

О, ветрови! Таласај се, траво. Човече! Птицо! Живот је чудо! Доле зелено. Горе плаво. ; У мени лудо.

У свету се, канда, уморило.

Ко ће такнути душе, дубоког

Бар да сам насушно зеленило

да на мени одморе око. Е ,