Наша књижевност

ЗАПИС

Није било мојих шумних ријечи, тихо капало је срце, јасико тужна танка!

Све што бих ти, једном, рек'о тек сам стихом везао — без престанка. |

Нијеси знала. Туго! И ћутање

твоје, лице строго к'о што не разумјех ни ја. О ко је мого да зна да су исте сање

у нама, у нама —

најмилија!

Сазнасмо све на растанку неповратну,

у зимску ноћ, пред битку задњу, касно.

Ах што смо крили, ах што смо стидљиви били кад смо се вољели у зиму ону патну

— вољели тако страсно!.. г

Душан КОСТИЋ

он