Наша књижевност

2:8 5 Књижевност

модреле и упале очи које ви немате. Неразговоран дух који ви немате. Запуштена брада коју ви немате — али то вам праштам јер, збиља, то нешто ваше браде је као млађег брата приход. Онда, подвезице треба да висе, шешир да је без траке, рукав незакопчан, обућа невезана, и уопште све што је на вама треба да показује немарно очајање. Али ви нисте такав човек. Напротив, ваше је одело тако налицкано, да пре изгледа да сте заљубљени у себе сама но у ког другог...“ (Приђе огледалу, поправи овлашно косу, иступи још више напред). „Збогом, мој путвиче пазите да заносите у говору и да носите туђинско рухо. Кудите све што ваља у вашој рођеној земљи, мрзите свој завичај и малте не хулите на бога што вам није дао други лик, иначе ћу једва веровати да сте се икад возили у гондоли. — Шта, Орландо! Гдо сте све ово време; И ви сте ми неки љубавник! Ако ме још једанпут овако преварите, не излазите ми више на очи!

(Звоно на улазним вратима). >

Вера (куца на врата): Славка. Цвеће. Један дечко с цвећем. Да га пустим7 =

Славка: На очи... Вера, ти ћеш заиста ући у Владину комедију. Заборављаш да ти је једном сасвим озбиљно запретио. А ја ћу му описати каква си ти уствари, код куће. Хоће ли и Влада доћи; И ти си ми сарадник културне рубрике најстаријег престоничког листа! Па добро. Пусти дечка. (Враћа се сточићу, затвара црне корице са рукописом улоге).

Вера (улази у шареној, за њу нревеликој, преширокој кецељи. За њом дечак са великим букетом).

Дечак: Јесте ли ви другарица Петровић; Славка; Друг помоћник главног редитеља послао вам ово цвеће. Има и писмо.

Славка (окреће се Вери): Писмог Значи Плавшић неће дози. (Дечаку) Ја сам. Је ли јавио још нешто (Прима букет и писмо од дечака и предаје букет Вери док дечак излази). Вера, молим те. (Чита писмо док Вера ставља цвеће у вазу насред стола).

Пауза.

Вера (дуго намешта цвеће и при томе баца поглед на Славку): Шта јег Плавшић неће доћи:

Славка: Доћи ће. Касније. Некакво драматуршко веће оснивају. Уствари, још увек ми није јасно зашто сам пристала на све ово. Мој рођендан. Толико:ме је молио, то ме је уствари он наговорио — а сада... Требало је мислити само на премијеру. То је и иначе најважније. Важније од свега. Данас пре подне, на проби, хтела сам ово вече да откажем — али, не знам зашто, висам. Највише бих волела да будем мало сама, бар мало, тако сам већ уморна. ЈЉутим се већ на себе. >

Вера: Љутиш се ти на себе поодавно. Посматрам ја тебе откако је Плавшић из Новог Сада премештен у Београд. Или, још тачније — откако је почео да ти шаље књиге, од којих ниједну досада ниси прочитала. Откако је почео да долази. Те

–