Наша књижевност

Купина се расцветала

52 = о

неправедни су према њему, те његове се способности не цене довољно, те зашто му се не дозволи да ради самостално, те ово, те оно...

Славка: Хоћеш ли можда да кажеш да све то није тачно;

Вера: Ако ће ко ући у Владину комедију — ти ћеш бити прва, буди сигурна. Наљутићеш се, али ћу ти рећи, морам ти најзад рећи. Мени се чини да Влада много више посматра — тебе. Обрати ти мало више пажњу на њега, гледај га вечерас. Не знам. Можда. Каткад ми се чини. Чудно — никако не могу са тим да будем начисто а копка ме већ одавно. Као... Јеси ли приметила, на пример, да у последње време једва разговара с Плавшићем. Чак, у извесним тренуцима, изгледа ми и једак. Морала си то да приметиш.

Славка: Зашто — једакг Већ је и касно. Вера, колико је теби година2 Била сам сасвим мала — то ми је био можда први рођендан који сам запамтила, а напољу је пуцало, и на прозору прекопута наше куће, на киши, висила је дугачка црна застава. Колико је црних застава било тих дана у нашој улици, У целој Пули! Мама ме је водила у цркву, а пред главним улазом старог римског амфитеатра, према мору, на тротоару, лежао је мртав младић. Лежао је стиснутих песница на грудима, тологлав, а из џепа на плавој радничкој блузи вирила му је књига. Кад сам чула да су наши ослободили Истру, да су у Пули, прво сам се сетила тог младића са стиснутим песницама на грудима, с књигом, те кише, и тих дугачких црних застава. Избегли смо, давно, још ни основну школу нисам завршила. После — глумачка школа, Београд, Сташа. Читав један Живот је хујао, и овај други рат се свршио, Сташе нема, а ја све ИЕ црне заставе још увек висе над нашом улицом, и да младић још увек лежи на киши, пред огромним дебелим зидинама прастарог амфитеатра... Вера, а можда ће се Сташа ипак вратитиг2

(Пауза.)

И море у заливу сиво је, и мртво, као непрегледна оловна маса. (Прилази Вери, узима је за обе руке, вуче је ка отоману. Седну на отоман, држећи се за руке. Славкин поглед падне на једрењак. Нагло пусти Верине руке, приђе полици с књигама и обема рукама подигне једрењак са постоља. Загледа се у једрењак, као да нешто на њему тражи, као да се уноси у лице, у душу човека.) Како је потамнео! Кад год смо пролазили поред Извозне банке, Коларчевом, тражио је да пређемо улицу. Једрењак је био у излогу прекопута. Увек смо прелазили улицу. Колико смо пута стајали пред тим излогом! А кад сам изашла једно после подне сама... Ставила сам једрењак у његовој соби за рад насред стола. Кад је дошао увече, дошао је баш те вечери врло касно — једва сам издржала ишчекујући га — био је уморан, никако нисам могла да га преварим да уђе у собу за рад. Како га