Наша књижевност

220 | Књижевност

је волео! (Враћа једрењак на место, лаганим покретима. Седне поново до Вере. Ухвате се за обе руке.) Вера, јуче сам дала реч Плавшићу. Од јуче — Плавшић је мој муж. Још никоме то нисам рекла. у

Вера: Плавшић! -

Славка: Као да не знам где сам. Шта да радим, Вера. Видиш, то море. Откако су ми из Дахау-а јавили за Сташу као да је све у мени одједном посивело, и умртвило се, заувек. Мислила сам да никада више нећу играти. И ослобођење је доштло, свакога дана гледам младе људе, жене, старице како се скупљају око застава, како певајући, са траговима умора и глади на лицима, иду на рушевине, како се улица за улицом, како 'се читави крајеви Бесграда мењају из дана у дан — на сваком кораку буја радост, куда год погледаш ничу свежи изданци новог живота, све се мења — а у мени као да се ништа није изменило. А онда је дошао он. Он ме је наговорио и да примим улогу. Тако је — обазрив.

Вера (устаје, прилази прозору, подигне руке да га отвори, али одустане и окрене се Славки): Доста. Постала си већ неиздржљива са свим тим твојим комплексима. Чак и то о црним заставама — чини ми се да ми није први пут да чујем. Добро си учинила. Не разумем то двоумљење. Плавшић је леп, ако хоћеш чак и интересантан, културан — месецима се бави тобом. Он је уошште способан и на највеће жртве кад је реч о човеку за кога он сматра да је талентован. Колико је само учинио за Ристића — кажу да ће га суд части ослободити, да ће поново бити ангажован.

Славка: За Ристића2 Ристић Онај што ти је нудио да му препродаш ону малу златну наруквицу са пчелом... Као дасеу мени нешто прекинуло.

Вера: А како ми је само говорио о твоме таленту, о твојој будућности, уопште о својим плановима у вези с твојим радом У позоришту, у вези с тобом! Не разумем. Нећу да разумем. Шта ти је јавио; Боље да навијемо грамофон. Јеси ли прегледала плоче2 (Пође према вратима своје собе).

Славка (загледана у Сташину фотографију): Чекај. Не. Не мораш ме више слушати. Али седи ту, до мене. Кажеш говорио је с тобом о мени. А зашто — с тобом7 И зашто тако опширног (Вера неодлучно прилази, седа на отоман). Да. Треба се одлучити. Ти си у праву. И Плавшић је у праву. А знам, Сташа би ми то исто рекао.

Вера: Славка, забога, па ти сва дрхтиш!

Славка: Он би ми то рекао, знам. Вера, њега су стрељали. Била је ноћ кад сам сазнала, звезде су падале, ноћ између четрнаестог и петнаестог августа четрдесетчетврте. Тек сам прездравила од тифуса, у Босни, већ у бригади. Пошла сам кроз шуму, У ноћ, према Сави. Стрељали су га. Крв је шикнула, из врата, из главе, из груди. Уста су се напунила крвљу. Тело је задрхтало,