Наша књижевност

Купина се расцветала 221

последњи пут. Крв се претворила у прашину, очи су пале и угасиле се као... као далеке звезде. Да ли можеш да замислиш последњи, камени, ледени осмех човека који ти је дражи од свих

људи, од животаг А шума је шумела, и ледени ветар одједном се.

подигао, и црна мрена прекрила је огромно жуто око месеца. Вера, он би — одобрио мој поступак. Он би ме узео за обе руке, пољубио би ме у дланове, подигао би главу и погледао ме право у

очи својим умним, сјајним погледом, и рекао — „У праву си. Да. Треба се одлучити. Да. Да. Треба почети. И Влада ће ми то одобрити.

Вера: Влада... Да. А сад доста. Зар не видиш да тек почињемо живот7 Сви. И да те сви воле — читав би се читалачки кру-

зжок могао организовати. А ја... Славка, ја се нећу никад удати. Довешћу у Београд маму. Муж Не могу да га замислим. Па деца! Нарочито деца. Посветићу се — музици. Само њој. Клавир смо

продали, али...

Славка (притрчи прозору и отвори га. Шумови живе улице испуњавају, преплављују собу. Славка стоји загледана кроз прозор. Пауза): Вера. Вина. (Окреће се, притрчи прекидачу и запали светлост која обасја велики постављени сто на средини собе. Сипа вино, једну чашу пружа Вери. Куцају се). За твоју културну рубрику. За моју премијеру. Њега мора свако заволети кад га упозна. (Загледа је пажљиво у очи). Види ти ње — плаче. Скидај ту страшну кецељу. Очешљаћу те ја. (Притрчи ноћном сточићу, претура по фијоци). Опет си ми затурила чешаљ.

Вера: Код мене је. Одмах ћу га донети. (Полази према вратима своје собе. Хвата за кваку. Звоно на улазним вратима. Вера се окреће): Ето их! (Излази).

(Славка брзо затвара прозор, баца поглед на сто, поправља покривач на отоману. Механички, кратким покретима, уређује косу. Врата Верине собе отварају се).

Глас Верин: Боби. Славка — Боби!“

(Вера и Боби улазе. Вера збуњено гледа у Славку. Боби је кру-

пан, врло изразито развијен младић. На њему је, у оделу, неко-.

лико спортских реквизита. О прсту леве руке виси му пар футбалских ципела. Стоје насред собе. Славка се смеши).

Славка: Добро вече! А шта ћемо с ципеламаг2 Вера, куда ћемо ципелег2

Вера: Да. Ципеле.

Боби: Ја тако, у пролазу. С тренинга. (Окреће се Вери). „Све је то мутно у нама, драга моја Беатриче“. Цело пре подне био сам у Народном позоришту, на проби. Рекли сте да ћете писати о „Глембајевима“, да ћете ова три дана свако пре подне ићи на пробу. Што су дугачки ти „Глембајеви“! Од девет до пола три сам чекао.

(Звоно на улазним вратима).

Вера (са олакшањем,, излазећи): Ето их!

убаци сир риснаредецра знатан

падђји нај. вајн У

ми Ба ама аи 8

~ 4

РРА

финије