Наша књижевност

222 5 Књижевност

Глас Верин: Уђи, Коста. Сви ће закаснити, као увек. Конференцијаши. Ти си једини тачан. Управо, пре тебе је већ дошао један друг. Тако, случајно.

_ Боби: А ја тако, пролазио. С тренинга. (Гледа према вратима, одакле се чује Верин глас). = Славка: О, да, да. Ипак морате сести.

Глас Костин: Стигао бих ја и раније, али та проклета предња гума! Сваки дан. И баш: кад журим! А гума у Београду = ни за лек. Другарица Славка — је ли туг

Глас Верин:Ту је, ту је. Цело вече смо спремали. Шта ти је то у џакуг Остави бицикл — склонићу га ја, ако имаш поверења. У купатило.

(Улази Коста. За њим Вера)

Вера: Први гост, На бициклу. Бицикл узет из техничког музеја, на реверс. Оригинални примерак првог бицикла, склопљен у осамнаестом веку, хиљаду седам стотина шездесет девете.

Коста (стоји код врата): Добро вече. Здраво, другарице Славка. Ја вам кромпир дотерао. И Станиславског. „Систем“. Из акције код Панчевачког моста. У име свих статиста. (Пружа јој Ењигу).

Славка: Станиславски! (Радосно прелистава и журно чита насловне стране). Страшно! Како ћу вам се одужити7 Коста, зашто стојиш2 (Окреће се по соби, не зна куд ће с књигом, отрчи и стави је на сточић, испод Сташине слике. Коста је за то време нетремице прати погледом, не мичући се с места код вратз. Славка му прилази, води га испод руке к столу). Кад се мој муж вратио из Брисла, са конгреса лекара за социјалну медицину још ни стаж није завршио — донео ми је „Систем“ Станиславског. На руском. Ужасно сам се намучила с руским. Однели су „нам га агенти специјалне полиције. Замало ме нису предали гестапоу.

Вера (зачешљавајући косу): Славка! -

Славка (осврнувши се за тренутак на Веру): Ах, опрости. Читав данашњи дан не могу да се ослободим успомена. Покушавала сам да вежбам, али све узалуд. (Сипа вино и пружа му чашу). Тако, Седи. (Другу чашу пружа Бобију).

Боби: Хвала. Ја не пијем.

Вера: Одох ја да сместим бицикл. Отворен је прозор у малој соби — може му нашкодити ваздух, а и на светлост је осетљив. Славка, дај Кости да нам отвори ону конзерву са сланином.

Боби: И ове ципеле. (Излази журно за Вером).

Славка: Зашто не пијеш, Коста; На рођендан пријатеља мора се пити.

Коста (погледавши у правцу врата. Верине собе): Хвала. Ви знате да не пијем. (Вади из џепа и пружа јој врло малу сребрну кутију. А ово је од мене. Желим вам много среће. ·

Славка: Коста. Драги Коета. Како је лепа! (Опази натпис на поклопцу, окрене га светлости, полако чита). „Први мај 1945

ЗРЕНННННННИНИ