Наша књижевност

Купина се расцветала мој > 225

(Влада и Славка улазе). ;

Влада: Добро вече. Изгледа да сам мало закаснио. (Рукује се са свима). Како сте, другарице Славка2 Како је, друже Николаг :

Плавшић: Друже Владо, можда вам је пријатније код прозора2 Комедија, такорећи, почиње. Најчистији реализам. Само да није тако касно. Састанак драматуршког већа, додуше, могао се одложити, али се показао неопходан. Репертоар је можда наше најосновније питање. Много ме интересује ваша комедија. Да ли је збиља пишете Стали смо на Нушићу. Али данас... (Устаје).

Славка (гледајући Косту): Зашто сви стојите;

Влада (одвлачи столицу од стола. Седа): Како је, Славка: Хоће ли ићиг Мора ићи. Долазим са састанка са друговима из батаљона. Како их је мало остало, Славка!.. (Вери). Што си се тако замислила, Вера2 Не знам да ли ћу је икад завршити, ту комедију. А искрено речено — недостаје ми један од главних јунака — за Веру. (Сви погледи се окрећу Бобију. И Влада полако окреће поглед). У сваком случају неки стар, и то спортски, зар не, Вера. Само би онда морала да промени рубрику... Славка, дај ми вина. Уморио сам се. Вечерас је режија слаба. (Осврће се према Плавшићу.) Овога пута без кривице редитеља.

Вера (распоређујући чаше по столу): А ми се толико спре-

· мале! Морате се прихватити. Ако ви нећете — ја ћу вас послу-

жити. (Сви седе, растурени по соби, док их Вера послужује. Једино Славка и Коста стоје).

К оста: Лаку ноћ. Лаку ноћ свима. Много среће. Много среће, другарице Славка. (Излази. За њим Славка). ·

Вера (присетивши се, похита за њим): Коста. Чекај. Не улази у купатило. Ја ћу. Не улази.

Никола: Немиран младић — као ја у његовим годинама. Ја сам га и крстио — ваљда од-тога. Гледам га једне недеље, кад су

се раскрчивале рушевине око позоришта. Кажу да није губио.

заставицу све док позориште није отворено. А никако да се скраси. Куда ће опет Требало је, четрдесетпрве, да матурира. Шестог априла све му изгинуло. Две године провео у Бору, на принудном раду, а онда побегао и право к мени. Баш пред осло-

бођење. У Београду — четници већ направили спискове. И клање — за спас српства — већ почело. Ја — стари црвењак, записали ме у црну књигу још под Драгом Машин — чекам реди

кријем га. Гестапо се захуктао као никад — не можеш да дишеш. Једног дана њега нестаде. Без гласа. А двадесетог октобра Немци још туку топовима са Бежаниске Косе — на мојим вратима — Коста. Партизан. У шињелу. У чизмама. Не можеш га познати. Остале-само — оне дечје, сјајне очи... Нимало ме не би зачудило кад бих чуо да је отишао у Грчку, на Скобија. А можда је посреди и нека Клеопатра, нека Розалинда, нека будућа Сара