Наша књижевност

90 > 226 Књижевност

Бернар — тако нека меланхолична дугокоса успијуша од деветнаест година — загонетна и неосетљива као сфинга. То су те године. Ја...

Плавшић (бацивши поглед на врата Верине собе): Јако несређен. Изгледа да је пошао на Ријеку, играће. Није без талента. Друже Владо, прошле недеље опет сам срео Ристића. Не знам. Ви боље знате. Живи врло тешко. За тако талентованог уметника заиста је штета. Зашто суд части некако не доноси ту одлукуг2

Влада (устаје): Да. Талентован глумац. Заиста. Али вас молим да ми га више не помињете. Уосталом... уосталом могу вам рећи да је утврђено — денунцирао је двојицу људи, четрде· Сеттреће. Ристић је јуче, како сам чуо, ухапшен. Један од те двојице стрељан је на Бањици. Уопште, враћају се људи за које је и неколико пута потврђено да су мртви. Други, о коме је породица добила вест да је умро, пре неки дан се вратио, из Холандије. (Корача по соби, застаје пред Сташином сликом). Племенито, мисаоно лице... Као да сам га виђао, раније. Можда на предавањима у „Физичкој сали“.

Плавшић: Заиста. Ухапшен. Да. Можда. Значи њему ће судити као сараднику окупатора.

Влада: Као да сам га одувек познавао. Јесте. Баш тако. Као сараднику окупатора.

Никола; Знао сам. То је и заслужио. Само што мислим да му је и таленат долазио до израза углавном кроз лактове. Ти си, Плавшићу, чини ми се, са њим прилично пријатељевао. Ја га знам јаш као орјунаша...

Влада: Велико, незаборавно време. Ана Чилаг, Свенгали, Орјуна. Живко Топаловић. А тих дана — умирао је Лењин. Знате ли, друже Никола, да је ваш некадашњи шеф странке, Живко Топаловић, ових дана у Андерсовом листу „Бели орлови“ објавио чланак против нас. Другим речима, писмено потврдио да је бесмртан — као сваки прави социјалдемократски фенике.

Никола: Био је претседник квартовског одбора, на Дорћолу. Егзерцирали су, тако, једном на Дунаву, а ја, са Чича-Илијом, пошао на пецање...

Вера (улази натоварена старим грамофоном, плочама, трубом): Помозите ми, забога, другови. Је ли ово рођендан или није! (Никола, Влада и Боби прилазе јој, растерећују је, стављају грамофон на једну столицу код отомана). Ви ћете, друже Никола, да навијате. Страшно ме мрзи да навијам грамофон.

Влада (читајући, за себе, текстове на плочама): Шта је, Плавшићу% Ристић7 Депримирала вас вест, —

Плавшић: 0, не, зашто. Мислим на сутрашњу премијеру. Требало је са Славком радити више. Жао ми је, да будем искрен, што мени није била предата сасвим. Нештб је несређена. То може да буде судбоносно за улогу.

Вера: „Патетичну сонату“. Прво „Патетичну сонату“. Седите, друже Никола. Друже Боби, пазите да не срушите пло-