Наша књижевност

230 : Књижевност

„Осамнаест пезета једно јаје!“

Наборано крокодилско лице жене прикривало је сухим осмехом непријатељско расположење: „Осамнаест за црвене. Сутра ће бити јевтинија.“

Тада је Бора увидео да је прерано оставио пушку. Повратио се маслиновом дрвету. Пушка је још ту била. Наилазило је време у коме су људи више волели да бацају своје оружје но да узимају туђе. Бора узе пушку и рече: „Сутра, не. Још се можемо борити.“ у :

Такав је био. Он је из ситних ствари црпао своја сазнања и истине. А за оно у што је веровао, за то се залагао сав.

Касније, када је тужна поворка прешла преко Пиринеја, када смо ми, борци интернационалних бригада, заробљени и одведени у логор у Вернеу, Бора је отворио свој ранац и нешто извадио.

„Донео сам ти нешто“, рекао је и између разноврсних и непотребних ствари, које заробљеник вуче собом, извукао једну белу мантију. Изгледала је као нешто између фризерског огртача и спаваће кошуље. И пред свима је разви тако да изазва буру смеха.

„Дуга кошуља која одговара само твоме расту“, рече Бора. „Добио сам је од једне сењорите за успомену. Али сат, који сам желео, нисам донео. У данима повлачења, једном касно у вече, ушао сам у једну радњу. Сишао сам низ степенице. Било је мрачно. Мрачно и мирно. Необична, чудна атмосфера. Чинило ми се као да неко шапуће, а ипак никога није било. Мало по мало привикло ми се ухо и тада сам чуо тик-такање. Тајанствена усамљеност, а око мене као зрикање хиљаде зрикаваца. Непрестано: тик-так, тик-так, так. Као да хватам лептира, шуњао сам се у правцу одакле је долазило зрикање, ослушкивао, задржавајући дах. А у непосредној близини чуо сам тик-такање. Пипао сам кроз таму. Откада сам желео да имам сат! Хтео сам већ да пружим руку, али су се моје очи у међувремену навикле на таму, и изненада сам видео пред собом неког човека, непомичног и пуног претње. „Добро вече, компањеро“, рекао сам. „Дај ми један сат, плаћам шта тражиш.“ Непомично, претећи, стоји човек и ни речи не проговара: Ни на мој поздрав чак не одговара. Онај ко је прошао битке код Ируна и Талавере, тај не пати више од сентименталности. Праштала је пушка, јуришало се на бајонет. Па зар овде пред једним типом да устукнем; Знаш моју песницу. Тешка је. Звизнуо сам га по челу. Паде, а ја помислих: мртав је. Претрнуо сам када је пао. Али сам се још јаче преплашио, када је истог часа опет устао и исто онако непомично опет стао да зури у мене. Признајем, побегао сам. Тек много доцније, када сам већ био далеко од радње, пало ми је на памет да је то свакако била старинарница и да је непомични човек могао бити фигура од гуме, на опругама, од оних што се виђају на