Наша књижевност

Динамит 229

Послуживши се лукавством навео сам га на учење. „Шта мислиш, Боро“, запитао сам га показујући му једно обично буре, „колико литара ракије може у њега стати2"

Пренуо се. То га је интересовало. Није било у питању никакво апстрактно буре, већ буре са освежавајућом, окрепљујућом садржином. Тада сам га навео да научи формулу за израчунавање запремине.

Тако је почело поучавање.

Били смо на дну брода. Над нама је била међупалуба три спрата милицианоса лежало је изнад нас. „Ако будемо торпедирани, одосмо као џакови на дно. Нама, овде, не помажу појаси за спасавање.“

„Шта мислиш, Боро“, питао сам га и показивао на челичну осовину брода, „колико може бити тешкај“ У потаји, припремао сам се за час наставе из математике. Али до њега није дошло. Бора је разгледао осовину, као да се мишљу у њу упија. Као да је она биће које му је одавно познато. Повукао је један дим из цигарете коју смо били поделили и рекао наглашавајући сваку реч: „Хиљаду сто и педесет килограма.“

„Не, Боро“, одговорио сам, „претерао си. Толико неће бити. Седам стотина педесет биће довољно. Извуци бележницу и хајде да израчунамо.“

„Хиљаду сто педесет килограма“, одговори Бора хладно и дефинитивно. „Не би требало да си тако тврдоглав“, рекао сам. „Напољу је море немирно и пуно гребена. А постоји опасност да нас торпедирају. Тада би ова крнтија на дну мора зарђала, а нас би појеле рибе. Признај мирко, пријатељу, претерао си. И ја ћу мало попустити. Рецимо, тако отприлике осам стотина килограма. Али је ипак најсигурније да срачунамо. Зато је бог дао оловку, хартију и математику.“

Бора је изгледао помало увређено, када ми је, последњи пут и као да сумња да мој разум може схватити нешто тако једноставно, прошаптао: „Хиљаду сто педесет кило...

То је било тада, на путу за Каталонију. Тек много касније, у логору у Вернеу, нашли смо времена да рашчистимо ту ствар са бродском осовином, да је тачно скицирамо и реконструишемо. Извели смо читав низ замршених математичких операција. Морам признати, крајњи резултат је гласио: хиљаду сто педесет килограма. Бора је био у праву. Свакако, његов прорачун базирао је на интуицији. То је било чисто надахнуће, слично надахнућу песника или музичара. Или је то било дуго искуство са радног места.

Отишао сам сувише напред... Тада, када смо стигли у Каталонију, Бора је закључио да је крај рату. Тај закључак је био потез његовог индивидуализма. Окачио је пушку о једно маслиново дрво и упутио се улицама места. У једној радњи запитао је пошто су јаја. Жена за тезгом одговорила је: осамнаест.

3 Књижевност

' , ;