Наша књижевност

ДИНАМИТ У

Баш сам био у соби код генерала кога смо још из Шпаније звали Педром када је ушао Бора. Лако погрбљен, са тешким корацима поморца, изгледао ми је непромењен. Обазриво и развучено, као што му је био обичај, почео је да говори. Седео сам У углу, слушао га како се обавештава о експлозивном дејству динамита и посматрао како-успут, на неки нарочит и нарочито вешт начин, десном руком савија цигарету. Ту вештину, тај сићушни гест, он је донео из Шпаније. Учинило ми се као да сам опет осетио мирис љутог, крупно сеченог мароканског дувана, као да нису прохујале године, године другарства и године мнотих горчина. Као да нас не деле од тог времена толики гробови и толики подвизи. Као да су од тог покрета његове руке васкрсли преда мном дани из оног мрачног времена нашег повлачења и логорског живота.

Посматрао сам га како стоји, погрбљен, утонуо у мисли. Сиве очи као да су унутра управљене. Притом сам мислио, да ли је још увек онако својеглав, да ли га још увек храбро и вазда на свађу спремно срце наводи на јогунасте грешке, које су га каткад удаљавале и отуђивале од колектива.

Усне ми пече историја његовог живота. Горки ветар успомена доноси је. Покушаћу да је испричам.

Зашто је Бора пошао у Шпанију Радници у Марсељу говорили су у то доба да шпански пролетаријат брани од фашизма и себе и све народе света. Бора, тада ливац у фабрици метала, слушао је те речи. Оне су продрле у њега и испуниле га свега, као што топљен метал испуњава калупе у које га лију. И једног јутра, не опростивши се ни од кога, отишао је у Шпанију.

Упознао сам га када је све већ било готово при крају. То је било у Каталонији... Или не! Из Валенције смо бродом пошли за Барцелону. Сам не знам зашто, утувио сам себи у главу да Бору поучим у математици. Поклонио сам му чак и један блок за, белешке. ,

Бора се хладно држао. Није имао симпатије за људе Во че чарима и високим знањима које је називао „телектуалцима".

„Оно што знам доста ми је за ливење гвожђа'и — за борбу“.