Наша књижевност

о

ЦЕТИЊЕ“

Велике ствари се раде где се људи и планине сретну.

Вилем Блејк

Црна Гора, она у врх вршка, са Катунском нахијом, са Цетињем, са Ловћеном, нити је тип карста нити тип алписког предела. Алпи су по правилу испресецани дугим и широким долинама, и Алпи су чак до снежнога и леденога појаса пуни зеленила, пуни ливадскога зеленила у долинама, и смрчева тамног зеленила у висинама. Карст, вертикалне тенденције стално, од суха, јалова и љута камена сав, по нужди је искидан, пун зубина, и зато неприступачна суха голет свирепог изгледа. Црна Гора је пак једно величанствено, узбуркано каменито море које се и јесте и није скаменило. Ако са Ловћена посматрамо, у недоумици смо: гиба се, стоји; и страхотно је, и мами. Човек пожели: да му је узак и оштроврх чун, и да клизи по тамно светлуцавим, заобљеним гребенима огромних таласа. Човек жели да чулно сазна да ли се можда ипак љуљају те валовите површине; а ако не, онда да умом сазна како то да тако мртво спава тај чудесни камен без мајдана, без капија у се и кроза се. Али ако се у то каме-но море не може ронити, оно само, баш као море, подрива и прокопава и буши на све стране, увлачи се човеку не само под кућу и на праг, него, рекло би се, човеку међ кости. Стројан Црногорац, стројна Црногорка, имају камена међ костима. По лепој речи народне песме о грађењу: природа је Црногорце каменом „подлистила“.

Цетиње, мајушно, стоји у каменитој арени. Опасано је одасвуда не много високим, тамно сивим или печено црним каменом. Јасно видљивих капија у ту арену, нема. Тек тамо далеко стење се размиче, и пушта у себе каменит колски пут. Цетиње још није град, можда никад неће ни бити. То је насеље. Није ни насеље, него историски споменик од гранита и од историске тишине. Промичу историске слике. Ако на Ловћену стојите, чини вам се да назирете по границама нахиским Ускоке, а по катунима прногорске страже и заседе. Цетиње је свеједнако, тако се чини, симбол борби. Историја, тишина, — али борбама можда и нема

у Из књиге о Његошу.

мири 7

ние ла а на