Наша књижевност

288 = Књижевиост

ликова, Ђорђевићеве жене и Бошковићеве секретарице, у њој главно лице. преображени Ђорђевић, има да каже само једну, завршну реченицу: „Дошао сам да тражим нове задатке“. ;

Приповедачки је и начин обраде разних делова драмске радње. У приповеци или роману могу сви догађаји бити испричани, било од аутора било од његових ликова. Међутим, вредност драме као позоришног дела зависи између осталог и од тога да ли је аутор изнео на сцену битне догађаје, оно што треба да буде очигледно приказано, или је то пропустио, а дело оптеретио, одужио и разводнио приказом споредних акција, уношењем неважних лица и безначајних дијалога. Није било неопходно да се догађај у првом чину, драматуршки иначе најбоље саграђеном, изнесе пред гледаоца; напротив, Ђорђевићево проверавање цемента, утврђивање да је то цемент који слоро везује. и пропуштање да га замени нормалним битан је део основног збивања, важан и за разумевање фабуле, а:о томе сазнајемо само из Ђорђевићевог причања.

Кад један литерат, приповедач или лирски песник, почне да пише драме, он мора најпре научити да ћути. За приповедача није лако навићи се да причање (као и делање) препусти својим лицима и помирити се с тим што сам неће доћи до речи.

Бихаљи-Мерин се с тим, очигледно, није помирио. Довољно је прочитати следећу ауторову примедбу у загради да би се видело колико тога он има да каже о својим ликовима: више него што они сами знају и умеју да искажу.

Бошковић (гледа је зачуђено. Први пут му постаје јасно да је његова секретарица врло женствено биће, а не само поуздани сарадник. А примећује и да му је њена природна женственост симпатична и пријатна. У последње доба није много мислио на жене. Али, и то припада животу. Вера нема ничега од префињености и однегованости даме Милене. И само замислити је под шминком, било би смешно. Њене руке пре изгледају нешто запуштене. Свакако и нема времена да их негује. Или и не зна за боље. Она је свежа, румених образа, спретна. Њена сукња је старомодна — сада се опет носе дуже. Али ум јој је бистар, а воља одлучна. — Шта ли ради у личном животуг мисли Бошковић. Изгледа да би у животу могла бити друг у раду, и више од тога. Али, ко зна да нема већ неког. Официјелно то није познато. Али се никада не може знати.)

Да није био стешњен оквиром драме, Бихаљи-Мерин би зацело интересантно и уверљиво испричао историју ливнице, приказао њене градитеље и њихове доживљаје као у цитираној белешци, а њихове дијалоге свео на неопходни минимум. Овде је требало поступити обрнуто: своја залажања пре-, ћутати и дело испунити говором ликова а то ћутање је, изгледа, већ биле изнад моћи ауторове.

Најзад, онаква белешка у загради може се прочитати или прескочити; до гледаоца она не допире. Тежи је случај ако аутор своје ликове приморава да говоре његове мисли његовим речима онда кад они сами имају да кажу нешто сасвим друго и друкчије или да не кажу ништа. То се нарочито дешава када интересантне драматичне тренутке, који се у роману или приповеци могу описати са много реченица на много страна, у драми треба