Наша књижевност

у 5 Ба

а ов

Књижевни преглед Е 289 4

дати кроз кратку реплику, у збијеној речи, или чак без речи, значајним гестом. | Јер у драми је и дијалог само део акције,:и реч само говорна радња, збивање. У таквим случајевима Бихаљи-Мерин не може да одоли искушењу да своје ликове употреби као рог(бе-раго!е; отуда они често надугачко причају где би требало брзо делати, наместо акције појављује се лепа фраза о акцији, појављује се литература. А драма. је од свих “ литерарних родова најмање литература. | Ево неколико примера: Бе Када је Бошковић, бежећи од Специјалне полиције, скривен у вили Ми; лениној, у њу упада немачки официр и захтева да се сам усели у једну собу. Милена смисли да затражи помоћ своје сусетке и пријатељице Јелице, која Ј је управо присутна: рећи ће јој да у кући крије свог љубавника (што Јелица, која је видела кад је Милена Бошковића увела у кућу, ионако верује) и замолиће је да она Немца позове к себи, у свој стан. И у тој ситуацији, када сваки даљи тренутак Немчева борављења у вили претставља опасност за илегалца и за.ону која га крије, када је довољно потврдити сумњу раскалашне ћ Јелице, када њену интервенцију треба пожурити што је могуће више, Милена то чини овако: 8

Милена (тоном исповедања): Видиш, Јелице. Могло би се рећи да нема ничег што би ми недостајало. Имам пријатну кућу, лепу гардеробу, красног сина и пристојног мужа. Па ипак, на рубу сам очаЈања. Неки пут мислила сам да просто морам побећи. Јутром, кад свиће и кад се други радују почетку новог дана, мене дави обесхрабреност. Бесмислено је устајати сваког јутра и сваког дана радити исте некорисне ствари. Свакако, Драги би и без мене живео, исто као и сад. Неко би му кувао кафу и старао се да му рубље, лепо опрано и на време испеглано, лежи у орману. М он би и даље живео, читао, јео, спавао, па чак не би ни осећао да ме нема. >

Јелица: Зар тако говориш о свом узор-мужу 2

Милена: Тако је. Он је узоран муж, али и ужасно досадан притом. Кал је он код куће, он или чита, или елуша радио или спава. Никада се не пита за моја осећања. Природа му није дала чак ни драж

љубоморе. И тако је дошло до мог малог романа, Итд. 5

Или: Бошковић не може да прегледа и потпише рачуне, јер „сад нема ни тренутка времена“; благајник је, приморан да оде не свршивши ништа. „Треба писати безброј извештаја“, вели Бошковић својој секретарици. И у > тренутку толике заузетости послом, секретарица, која нипошто није неки не-

радник или брбљивица, него напротив најбољи директоров друг и сарадник, расприча се овако:

Бошковић: Треба писати безброј извештаја. У радно време не стижемо. Шта више волиш: да радимо до у ноћ или да почнемо сутра у пет сати изјутра2 У

Вера: Ништа ми није, друже директоре, да останем колико је : потребно. Али кад навијем будилник на четири ујутро, не спавам целу