Наша књижевност

290 Књижевност

ноћ из страха да га не пречујем. А ако и заспим, звонце ме нагло буди из најдубљег сна. Најпре 'навлачим покривач на главу и правим се као да не чујем. Затим ми савест звони. Зевам тридесет пута, чкиљим несрећно у нови жан и проклињем оног који ме одвлачи из благог тУтарњег сна. Али мајка већ отвара врата и опомиње: „Зашто будиш целу кућу кад сама не устајеш»“

__Без обзира на запосленост или угроженост својих ликова, не осврћући се на прешност ситуације, аутор искоришћује сваку прилику за пласирање занимљивих прича и причица, описа и рефлексија, максима и паралипомена, једном речју: литературе. :

Ђорђевић, освестивши се после тровања, мучен мишљу да неће стићи да

одложи скидање оплате (он заиста не стиже: оплата је већ скинута), ипак не тражи кратко и јасно да се о опасности сместа извести Бошковић или његов заменик; не, у тренутку када је он уверен да судбина ливнице, то да ли ће се она сачувати или срушити, зависи од тога хоће ли он без одлагања изрећи једну реч, кад је он чврсто решен да ту реч рекнг — у Том судбсносном тренутку он се овако исповеда својој жени: Ђорђевић: Осећао сам да се мој стари свет распада. Много сам изгубио. А кад је онај који је био: мој намештеник постао мој шеф, па хтео да ми узме и оно што ми је најдраже... заљуљало ми се тле под ногама. 3

Бихаљи-Мерин се још бори са низом драматуршких проблема. Податке о догађајима који су претходили збивању у драми или су потребни за разумевање фабуле аутор не износи ненаметљиво, тако да се то изношење нужно намеће у датој ситуацији а да његова драматуршка намена остане неприметна; напротив, дешава се да лица саопштавају једно другоме и што је обома савршено познато, при чему остаје необјашњиво зашто то уопште казују. ; /

Тако Ђорђевићу казује његов ујак: „Јуче кад сам био у филијали Винербанкферајна, где, као што знаш, имамо велики кредит... "Знаш (!) да смо знатне своте инвестирали у индустрију дрвета у Славонији. То је сада Независна држава Хрватска.“

Можда је данас неко већ сметнуо с ума да је 1942 Славонија била саставни део такозване НДХ. Али је сасвим неоправдано потсећати људе са слабим памћењем на ту чињеницу тиме што ће у другој години окупације Југославије један београдски индустријалац свога ортака обавештавати (јер овако како је ту речено то није чак ни упозоравање) да је Славонија, у којој су они инвестирали знатне своте, „сада Независна држава Хрватска.“

Слично на замену цемента, као важну, а не приказану очигледно, тачку заплета, аутор упозорава тиме што магационер Душан поучава главног инжењера, најстручније и најмеродавније лице за то питање: „Ако би се уместо нормалног цемента узео споровезујући, могло би се догодити да се зграда сруши