Наша књижевност

Књижевни преглед ; 291

кад се оплата скине“ А Ђорђевић то још потврђује ,„(замишљено): То је истина. Најмањи пропуст може довести до велике катастрофе.“

Слично и Милена на телефону понавља да би и публика чула шта јој њен саговорник саопштава, ма да је то намењено само њеним ушима те би сна имала пре разлога да то крије од присутне Јелице: „У два сата, кажете, пресуда ће бити донесена. Ујак вам је наложио... (шапуће) ако пође низбрдо да спасавате што се спасти може... Мислите да је то потребно, јер да ће нам иначе узети свег“

- Иначе се аутор веома слободно служи техничким могућностима сцене, пе остајући увек у границама реализма. Тако он Милену и Јелицу, када му је потребно да се оне договоре о отстрањењу присутног немачког официра, доводи до рампе, „рефлектор на то место концентрише светлост, док позадина, у којој људи пију, пада лако у засенак.“

Са великом слободом, али не и са великом уверљивошћу, приказано је и суђење Борђевићу и другима. Дошавши кући, осетљива Милена са Јелицом слуша радио-пренос ове јавног тужиоца. Јелица брзо искључује радио, јер „нема смисла мучити се“. Одмах затим радио се опет укључује, али сада се већ изриче пресуда. пе се пита. кад су брже браниоци и оптужени рекли своју реч и када је суд стигао да већа и донесе пресуду. Убрзо после овога долази Иван, који је већ успео да запише целу пресуду. Њу он надугачко чита, место да мајци одмах саопшти шта је са оцем (и мајка се уосталом за судбину свога мужа заинтересује тек пошто је сазнала све што се тиче осталих).

· ж

“

Дијалог у „Ливници“ на многим местима није живи говор људи који

изражавају што у том тренутку мисле, желе, захтевају, од чега страхују итд., говор људи који реченицу стварају док је изговарају, него лепо склопљена, уредна, дотерана и заокругљена фраза написаног чланка, штампаног слога; не рухо скројено на брзину, од тканине која је управо стајала на расположењу, само да би се задовољила неодложна потреба, неге. од материјала пажљиво бираног, кројеног и прекрајаног, украшеног скупоценим литерарним перлама.

Отуда и књишкост многих реченица. „Иване“, вели Милена свом 17-годишњем сину, „у теби гледам скоро одраслог младог пријатеља. Потрудићу се да изађем у сусрет свим твојим МАН иу жељама.“ Зар то мерење речи, то опрезно прецизирање у „скоро одраслог“, то „излажење у сусрет разумним жељама“ не потсећа више на смишљене и смотрене изјаве за штампу одговорних личности него на разговор између мајке и сина2

Кад Иван објављује: „Мислим, ујаче, да се са свим оним што је добро најпогодније почиње у својој кући“, ми можемо мислити да се дечко прави важан пред ујаком кога не цени и не мари. Али шта да се мисли и каже кал тај напредни омладинац свог осуђеног оца теши оваквим фразама; „Као претставник једне класе сео си на оптуженичку клупу, дче. Али, као личност, слободанси пред нама.“

И смели борац Бошковић каже ограђујући се врло: обазриво да је у ПЛО Вим сновима „господарица ове куће играла једну извесну улог У А Ђорђевић о свом А Ба Вању говори овако апстрактно, терминима из рас:

(|

и и Рм

Ја

ка рис“

1

ићи Ба а зиј

а А а рак АЦО

пе лесе ита Каши

у

а ак а ве ова о) па ни