Наша књижевност

292 Књижевност

права и уџбеника: „Осећам да се у мени први пут буди личност, учествујући у колективном животу.“

Драмски дијалог, поред тога што треба да је природан, сажет и заоштрен, поентиран, поред тога што треба да покреће драмско збивање, мора да открива карактер лица која говоре. Говор лица у „Ливници“ или никако не карактерише говорника или то чини тиме што лице говори само у пословицама и узречицама (магационер Душан), или што у свој говор уплиће „ап Барице“ и „Нсће-тој Ја рах“ (Јелица кад се обраћа Србима, док у разговору са Французима заборавља на своје знање француског језика).

БЕЗ

Реткост добрих савремених драмских дела, не · само у нашој негои у светској литератури, велика потреба за њима и важност њихова одређују и вредност сваке успеле принове у том књижевном роду. Стога сваки наш књижевник који се подухвати да напише драму самим тим већ задужује наш културни живот и заслужује да наиђе на потстрек и подршку у том раду.

Он има да савлада двоструке тешкоће: најпре да дотадашњи свој (епски, приповедачки, есејистички, лирски итд.) метод писања замени специфичним за овај род, да овлада драматуршком техником; а затим да се ипак не задовољи њом, него да за приказивање новог садржаја и нових људи наше нове стварности нађе и нова, досад непримењивана изражајна средства, јер за нове теме и нове ликове нису прикладни стари драматуршки шаблони. Прошло је време када се „добра драма“ (меП-таде рјау, рлесе еп Тае) готовила по утврђеном рецепту, који је П. Мериме за романтичарску драму овако формулисао: „Завеса се диже. Смеши се, пати, плачи, убиј. Он је убијен, она је мртва. Финис.“

Јасно је да ни критика таквом новом делу не сме прилазити са старим, застарелим мерилима. А то значи да критичар мора бити способан да уочи и тачно оцени она отступања од уобичајеног која претстављају нову тековину и да их не брка са огрешењима о правила која су и данас још необорива, Он уопште мора бити опрезан и имати довољно аутокритике. Не треба заборавити да ни сам Станиславски у почетку није схватио Чеховљевог „Галеба“, да творац МХТ није умео да оцени дело чији је приказ постао слава тога позоришта, „Галеба“ чији је лик и данас његов амблем.

Но то не значи да се смемо уздржати од озбиљне критичке анализе; ова је, чак и када греши, кориснија за развитак наше драме и нашег позоришта вего ако се ћутањем прелази преко појаве нових драмских дела и нових сценских остварења. Усто, О. Бихаљи-Мерин као књижевник стоји тако чврсто на својим ногама да га неувијена, ни оштра и непоштедна, а поготово неоправдана критика не би могла уздрмати.

Наравно, и о сценским квалитетима „Ливнице“ моћи ће се коначан суд донети тек после њеног сценског остварења. Већ зато су наша позоришта дужна да јој поклоне највећу пажњу. Али то не чини излишним испитивање књижевног драмског дела. Јер ни најсавршенији приказ не извлачи из дела све што је у њему садржано; а поврх тога тачније познавање његових плићака и гребена олакшаће извођачима да их избегну када дело буде лрелазило преко позорнице,

Хуго КЛАЈН