Наша књижевност

урин

Бифе „Титаник“ 327

њишући главом прекорно и забринуто. Па шта је за све то добиог Слуша причања других усташа, млађих и дрскијих од њега, како упадају у јеврејске куће као тигрови међу зечеве, гледа их како развлаче српско и јеврејско добро, како преконоћ стичу неке нове, слободне и широке покрете, покрете људи који се не лишавају ничег, не морају ником да полажу рачуна о оном што ураде ни да окрећу пару у руци, пре него је избаце; уопште, не познају обзира ни граница ни у себи ни око себе. Слуша их и посматра, а у њему се мешају осећања зависти и дивљења са жељом да једном научи како се то ради, како се постаје уистини такав, моћан, вешт, зао и безобзиран, али и са дубоким, неразумљивим страхом од свега тога.

Покушавао је и сам, код прегледа јеврејских кућа, да викне на неког, да лупне чизмом, да звекне оружјем, али шта вреди кад му то не полази за руком. И сам осећа да све то није оно право, да његови покрети нису довољно брзи ни страшни, ни његова реч без поговора, да ни пиштољ у његовој руци не шкљоца убедљиво. Пред другим усташама Јевреји склапају руке и премиру од страха, а њему се обраћају са сузним поверењем и у његовом погледу траже својим погледом помоћи и саучешћа. Све му се чини да Јеврејин, кога он настоји да уплаши својом виком и псовком, гледа на њега са више чуђења него страха, да се у Јеврејиновим недовољно уплашеним очима јавља једва приметан осмејак, као да чека кад ће се све то што се између њих плете и згушњава распршити као глуп сан. Све му се чини да би стари Јеврејин на кога се окомио могао наједном махнути руком и суво, пословно, са омаловажавањем у гласу казати:

— Ајде, ајде, прођи се беспослице!

То Стјепана Ковића вређа и дражи и тога се боји више него отпора и боја. У свом бесу и огорчењу он сакупи снагу и ошамари старог Јеврејина, али тако женски, тако невешто и неприродно, да и он сам, као ошамарен, затетура с Јеврејином и остане поред њега, немоћан и збуњен, и чини му се да цео свет то види, као што и Јеврејин и он осећају. И обзире се, да га не гледа ко од усташа.

Због свега тога Стјепану Ковићу је мило што напушта Бањалуку и прелази у други град где га људи не знају и где он никог не зна. Некако му се чини да ће у другом месту бити све лакше и боље.

У Сарајеву је било исто, и још теже. Нико не обраћа пажњу на њега. Дају му неке ситне, служитељске задатке. А у ноћне „операције“, које млади усташе предузимају на своју руку, њега не зову, него га отворено избегавају. Увече остане често без икога у великој спаваоници импровизиране касарне. Тада набави ракије, седне на неком скровитом месту на клупицу и пије, сам и огорчен, и покушава да се теши мутним и несталним сликама величине, које пиће у њему изазива. Па и то некако не иде