Наша књижевност

<< Ма оче

328 Књижевност

у овој проклетој вароши која му долази као клопка намештена међу планинама.

Једне ноћи, док је тако седео, чуо је како се мања група усташа договара и распоређује. Падала су јеврејска презимена, имена и бројеви улица. Устао је и, понесен ракијом, одлучно затражио да и он учествује у походу. Настало је ћутање. Њему се чинило да у том ћутању има презира, и да погледи са досадом и у неприлици клизе преко њега, некуд даље, где је лепше и занимљивије. Најпосле му неко као од беде даде улицу, број и име једног Јеврејина. Хтео је да пита ко је тај човек, какви су услови под којима живи, али сви су се отресали и са смехом и грубим досеткама разилазили. Неко је весело добацио, у пролазу:

— Упадај, брајко, не питај! И не жали Жидова! Ниси га на потпис примио!

Стјепан Ковић је ишао низ обалу Миљацке и у мало замагљеној глави, кроз куцање крвних жила на слепочницама понављао: Мутевелића улица, број четири, Менто Папо, бивши власник бифеа „Титаник“. У исто време смишљао је како ће што природније, што строже и званичније ући и прићи своме првом Јеврејину. А онда се љутнуо сам на себе, што се тако спрема и преслиштава, као да иде да полаже испит, а не да он стегне и испитује Јеврејина. Ући ће, како и остали улазе, изјавити да је дошао да прибере податке о њему и породици, наговестиће да се ради о хапшењу, интернацији, још горем нечем. Џапо ће на то пснудити нешто од новца или накита, или једно и друго, а ако сам не понуди, он ће га на недвосмислен начин потсетити на то. И оставиће целу породицу у страху и забуни, у очекивању најгорег, и спремне да новим митом одлажу своју пропаст.

Кад је стигао до електричне централе угледао је, у млечној светлости великих прозора иза којих су бректале подмазане машине, неког грађанина са фесом на глави. Поздравио је усташким поздравом на који је пролазник одговорио нешто нејасно и збуњено, и запитао за бифе „Титаник“. Грађанин је одговорио брзо и учтиво да није из овог краја и да не зна. Питао је за Мутевелића улицу. Ни то не зна. Стјепану Ковићу је ударила у главу нека љутита врелина, али није могао ништа, јер је грађанин говорио са оном глатком љубазношћу са којом рођени Сарајлија уме да одбије одговор на питање на које не жели да одговори, човеку који му се не свиђа.

Сам је пронашао и улицу и кућу. На улазу у двориште срео је неког ситног и слабо одевеног човека који је носио пун нарамак дрва. Запитао је за бифе, а мали човек је од страха испустио дрва и, очигледно нем од страха али сав срећан што другог траже, руком показао мала, затворена врата на кући, са улице.

Стјепан Ковић је куцнуо, а затим се сетио ко је и шта је, и одмах стао да удара песницом. Није дуго чекао да му отворе.

/