Наша књижевност

РЕКА

1

Са Дунава пирка ветрић: мирише на рибу. Из винограда мирише зрело грожђе и сасушена трава. Жути се грожђе и лист на лози. И све је жуто; и виногради, и трава, и небо, и небо што виси као сунцобран нада мном...

На лози гроздови са крупним зрнима као детиње око...

На стази која води на друм, по коме сваки час лењо пролазе сељачка кола, а брзо камиони, лежи велики, чупан, жути пас. Чувар-кућа: и птица кад пролети, лане... Лево од њега, у хладу брескве, начичкане белим лоптама, једна коза прежива: једнако жваће, а ништа у устима нема!

Из винограда наилази Гиле; висок, јак, голишав. Сав бакар еунца покупио на себи. Цело лето, небеска ватра пада на њега.

— Вечерас ћемо у лов на рибе!

Недалеко од винограда, рукавац Дунава тихо тече. Као да се не креће, као да је мртав. А он је жив! Видиш како се плави. Како се његова вода као сребро на сунцу прелива, као да сунце растопљено сребро у њега точи! То у подне кад је сунце разбуктала ватра. Увече пак, сунце точи крв. И Дунав више није Дунав: он је крвава река после боја...

пП

~

Месечина лије право на теме. Свежина бије из месеца, из врба што уплашено на мене гледају, из воде. А човек сам! Како да се одбрани од тога2

Газимо реку. Од обале па до средине, вода је до појаса. Даље: до грла. Више грла: гуши. Руке и ноге раде. После, опет земља. Сертма пљуска по води. Хиљаде искрица обасјане месечином, као звезде ватромета, лете око нас... ;

Мрежа је већ десети пут бачена у воду. Да покушам јаг Исто: празна! Каквим то сном рибе спавају Под чијим ли су окриљем

Време куца у мозак као сат. Колико смо већ на води;

_ Месец је сишао са мога темена. Ено га далеко преда мном! Није више сребро. Сад је мало румен. Није као крв. Као трешња кад руди...

: Милош ЂОРЂЕВИЋ зе