Наша књижевност

Б

ЗАШТО СЕ СТИДИШ ЉУБАВИг

Зашто се стидиш љубави, мој брате2

К'о ведра, чиста радост Партенона

под божјим сунцем, таква је и она.

Њу младост, славуј, песник песмом прате

и срца ситна раздрагана звона. Предај се светој лудости, нек сва те обујми, нек се загрљаја лате

руке, и врши закон од искона.

У љубави је све чисто и свето и нема у њој никакве срамоте. Жена је мрамор, а твој занос длето

да је извајаш у триумф лепоте, па док ти младост своје даре пружа почивај с драгом на сагу од ружа.

ЉУБАВ ЈЕ РАДОСТ, АЛИ ТУЖНА

Збир и врхунац пречистих дивота у свакој правој љубави почива, а све остало што се с нама збива пуно је ситних патњи и срамота.

Љубав — највиша радост свих живота, ал у њој и бол дубоки се скрива, јер љубав то је тисућу лепота“

а у лепоти свакој сета снива.

Пригнеш се цвету, али цвет већ вене: док љубиш светле очи младе жене већ боре ничу, већ се гасе зене.

Божица млада старица је ружна, сва цвеће јуче, смрти сутра сужна. Љубав је радост, али радост тужна.

ДАЛЕКЕ ЗВЕЗДЕ, ГОРЕ САМОТНЕ

Кад ме о свету мисли уморе

ја бројим звезде мајске вечери И светлост звезда топи суморе по души мојој, ладној пештери.

349