Наша књижевност

ЗЖ

пали ти ви >

ФЕБРУАРСКА КИША

Облаци су тешки као мисли. Празнина неба је нема.

Моји прсти би нечију руку стисли — а нигде руке нема.

Звоне на улици кораци мокри. Нешто ми је страшно криво; Као да мрена погледе покри све је сиво. а Отворена капута стао сам на киши

и нећу да га затворим.

Кишо, снег са срца ко са улице бриши, мокар од пролећа да горим.

Кишо, бриши, нек падну све мрене, нека се цео свет умије,

снага у жилама нек се покрене

као киша што лије.

Идем низ београдске улице стрме. Влажна ми је глава.

Чини ми се ко да испод калдрме ниче трава.

Иванв ИВАЊИ