Наша књижевност

УЗДАХ КАМЕН

Симеуна још није навршила педесет и пету, па ипак је сва спољашност крсти старицом. Бијела марама којом се забрадила стопила се у једнолику шару са сјединама косе и обрва, те да јој лице није проткано сивкастобронзастим линијама бора, помислило би се: ваљда је такве пути, ваљда се бјелоглава и родила, ступила у кућу свога Игњатија Тривића. — Уз то Симеуна је ситна, једва примјетна изгледом у скупу. Док јој не загледаш у очи и осјетиш поглед тешко вјерујеш: да је та згугурена женска прилика дала на свијет деветоро дјеце, да је шесторо од тога и мужа Игњатија на гробље испратила. А очи, двије црне чигре набрекле животом и радошћу, њима Симеуна скрива тугу. Оне потврђују: да је Симеуна још чврста и ведра, да јој сиротиња није успјела угасити живахност. Недалеко ње, тек добар корак удаљена Икача извикује своју песмицу:

Што више кокица а мање пјевчића, што ће ми копун, не умије пјевати, женит га нећу, себи га нећу,

нека се пјевчић вати за репчић,

а кокица мила ко зора забјели, ој!

Не склања руке, већ једнакомјерно треска ситницом, као да се руга и пркоси пламену.

У ситници поиграва зрње, наличи нејаким воћним пупољцима. Само, оно брже од ма којег дрвећа процвјетава, као да је пламен снажни развигорац те својим дахом попут чаробњака ниже бијеле сњежне цвјетиће. И умјесто зеленкастозагасите клице коју ћинквантин заметне у бразди, он сада преобраћа свој лик у баршунасто пјенушаве грудвице, у „кокице Икачине“.

Око огњишта збијени једно до другога наредало се десет пари, све наизмјенице: момак па дјевојка. Црвеношари дјевојачки рупци и скерлетом зачињене момачке личке капе потсјећају на струкове њивског корова мака, међу чији сплет се уплела Икача и Симеуна — два већ помало дрвенаста струка бјелоцвјетог бухача, којему су и латице почеле саме отпадати. Дјевојке не доконче. Свака заокупљена или преслицом или плетивом. Од момака једино Драган занесен радом. Резбари гусле. Икача смирила прело. Погледа на Симеуну, договоривши се очима, те ова отпоче, док по засеоку бекрија сјеверњак.