Наша књижевност

ИМ ЛА о

ји —___ Би

'

РА

Пан ЧИ ИЕЈЕ З Н Н

сем ННВ да З-Р—

~

5)

:!

је

554 Књижевност

И

На „уздах камену“ вечерас самује Јелица покојног крчмара Трлозана. Њена душа не може да се смири. Није она кривац томе, све је то отац јој Трлозан начинио — кости му земља избацила. Он упропасти рођену ћер-јединицу и најкршнијег момка, каквог у Подинарју није мајка узгојила у ових задњих педесетак година. А сигурно ни раније.

Није лако све то повезати и упознати вас са судбином Јелице Трлозанове и Стојана Тривића. Моје приповједање ће бити подугачко. Зато подјарите добро ватру, и... ту Симеуна попрати смјехом: с миром у дјевојке, јесте ли чули!

Била сам тек млада снаша, баш сам са мојим Стеванићем била носећа кад се то догоди. Све се то у чудној брзини спетља.

Сјећам се, управ први јулски дани завладали под нашом Динаром, а ја одјавила краву. Ударила са мојом Биком равно преко стрништа. Њивице се спепељале, згрушала се она покорица на њима, па како благо суне пречацом а оно попут вихора усковитла прашина. Поред мене вуче Икача своју Срну за поводац. Нећемо куд и остали чобани, уз међе ми напасујемо.

Е... било је то некако о сумраку. Сјећам се добро, већ почело тамнити, а оморина преузела. Снажна жега је царовала те године, врућина избијала и из земље и из камењара.

— О смрт их не нашла — види ти њих, а Симеунаг! Хоће младост своје да проћера, па то ти је. А могло би му кукавцу и присјести. Скочио на крупно. Ухватио се непара, јадна ли му мајка —- шапље ти мени Икача, а обадвије застале ко усуђене и гледају. Све нам Икачина Срна поквари. Не би они нас опазили, али Срна к'о узобадана заврће, устријемила се на дјетелину па насрће ли те насрће на међу. Наврнула, све поиграва око ограде, као да мјерка: хоће ли прескочити па да пуним залогајем загризе.

На неколико корачаји од нас, под међом — с унутарње стране каменог подзида Љубанца Тривића — засјели Јелица Трлозанова и Стојан. Стојан пригрлио к њедрима дјевојку па је милује.

Крава се отрже из Икачине руке и навали на међу. Икача се збуни:

— Преплаши вас проклетиња, а Стојанег Ма ко суманута насрнула, хтјела би да што меког загризе. Опрости, Стојане... на!... сту на се!... и Икача свом ширином длана удари Срну по бочини и сврати у крш.

Обе смо биле љуте. Прекиде нам напасница лијепо уживање. А младе снаше воле гледати како се и други љуби — а Икача;

Стојан, изненађен, стидно одгурнуо дјевојку. Ова сва зајапурена и не гледа пут нас, не усуђује се ни' Стојану у очи погледати. Погурила главу, склонила је међу кољена.

Ово није био први случај да комшије изненађују Стојана на љубавним састанцима. Знао је цијели наш засеок да Стојан во-