Наша књижевност
Ри
356 Књижевност
крш сјавиле) постаје куражнији. Привија Јелицу чврсто к њедрима, замрсује јој плетенице, па љуби: сада у уста, сада у лице, у очии у потиљак.
— Стојане, голубе мој, чији си, а, кажи својој Јелиг Колико ме волиш, је л' роде најрођенијиг — тепа Јелица Стојану, приљубила се уз њега па му дахом рашћерава косу око десног ува. Враг је њезин не хтео, није ти она стидна к'о мој Драган и Милка Тривунова, прионула уснама па не штеди момка.
— Колико ме волиш, рециг — ијЈ елица се загледа равно у Стојанове очи, не трепће, чека одговор. — Овољлко! — видидер!... ну!.. Стојан шири руке, па
је још јаче к себи привија.
Као да сламку вјетар понесе, ето, таква вам је Јелица ситна и крхка у Стојановом загрљају. Како реко;, није стидна, њене руке милују Стојанове увојке, све се преплићу. Нема сретница на рукама жуља. Није јој Трлозан дао да се за мотиком превија. А, оно, није јој ни здјела као наша била.
Сада и Јелица зирка на околицу, а усправљена уз Стојана једва му до пазуха допре. Руку на срце, јест њежна и сићушна, али сваки јој покрет омамљује човјека. Као и она сва и лице јој је мајушно. Е
Стојан само блиста. Израстао — веселник — кршан младожења. Ниједан младић у селу да му каменом одбаци. Када закорачи кошуља на њему само поиграва. Стас му надошао као препуна мјешина младога маста, па се снага само претаче, к'о мућка.
Запамтила сам, не бојте се, сваки дјелић лица Стојановог. Нећу да дуљим, најбоље је рећи отворено: кад млада снаша каже за младића да је лијеп и наочит, онда је та оцјена вриједнија но хиљаде дјевојачких. Снаша разумљивије оцјењује.
Биће десетак дана, не више, састајали су се Јелица и Стојан у Љубанчевом дјетлишту. Уходиле смо ја и Икача поновно, а њима ни бриге што сунце замиче пут мора, што се већ и зрикавци јављају, лудују.
У доба кукурузног млијечка нестаде их из ограде. Узалуд смо ја и Икача звјерале по дјетелишту и међу смрекама, промјенише мјесто састанка. Не прође ни осам дана, а несрећа их задеси. Дознала сам касније, да су се кроз то вријеме миловали на „уздах камену". 5
Чудите се, откуд љубавни састанак на „уздах камену“. Приупитајте старије па ћете чути.
То је могао само Стојан измајсторисати. Кукавици и млакоњи то не би пошло за руком. Јест, више од тридесет метара... ма шта реко', и педесет метара има височине на „уздах камену“. Колико може бити широкг — Три-четри метра. Не диване узалуд: да је Краљевић Марко умјесто биљега ту каменчину поставио на гробу Шарчеву. Мора да је Марко био добро љут или поднапит кад га је од Динаре отргнуо и пренио овдје у поље, да у ноћи наликује големом пласту.
,
И УН а А 5 5 ка