Наша књижевност

Уздах камен 357

Е... је ли се Стојан ужем пењао, како је Јелицу горе довлачио, нико није одгонетао. ои су покушали да се попну, али залуд. А... како су се тек ту миљеници љубили2 Нека небо зна. Сигурно се нису штедили.

Послије ових ријечи, Симеуна нагло поскочи са стоца. Приђе Ласи. Измути у води шаку мекиња и напоји краву. Ован се узалуд у неколико наврата устријемио на корито, али Симеуна га одби.

Ласа полако испије напој. С часа на час подигне њушку из корита па шкрто зачињена вода цурком отиче низ влажне и голе губице. Симеуна је ташше по бочинама, и као малочас у причи. Стојан Јелици и ова њему, Симеуна тепа:

— Пиј, рођена, пиј, Ласо моја, голубе Симеунин. |

Сјеверац одједрио и сваким даљњим ноћним тренутком јаче размахује. Управо кад Симеуна сједе наново уз ватру, кад отпоче даљње говорење, он набусито прокраде неколико пипаца у кућерак. Усковитла дим и пригуши пламен.

2

= Драгица Пане Тривића у својој шеснаестој години грдно згријеши. Ја је баш тако строго не би' осудила, али пакс, пресуду донесе село — старији.

Не би се она у то спетљала да није овце одјављивала према црквеним оградама. Ко зна, можда и би, таква јој судба.

Ћаћа јој Пане и браћа били су према њој превише строги. Нису ти они — као друга чељад — свјетовали млађе. Само нареде:

— Драгице, овце су ти слабе. Мораш их боље напасивати. Ако их гладне сјавиш у тор, чувај плетенице.

Те године кад Драгица згријеши, удари суша. Траве ниоткуд. Чак се и смиље и кадуља спарушили. Умјесто паше, благо по испустима њуши само трагове јучерашње слине.

Шта је могла — Сналазила се како је то сама најбоље умјела. Ником не повјери, али отпоче овце утјеравати у црквене забране.

И сами знате какве су црквене парцеле, све најбољи комади. Та они имају траве по оградама и код најжешће суше. Кад прицврљи и из неба и земље и све живо се скуњи, тамо благо има шта залогајити.

Неколико дана Пане је био задовољан са Драгицом. Није испитивао: где је напасала овце, главно му је било да су сите. Драгица се окуражи. Престала да пажљиво осматра, као да је под најам узела ограду, по њој царује. Присједе јој кад се није надала.

Помоћник, што ли би оцу Саватији Мажибради, млади калу-

ђер Никанор затече је у огради. Послао га Саватије да види: хоће ли се ишта ускосити,