Наша књижевност

пи 4Е АНИ > —

Ил РНв

пи ни

РВ

Мо

Е Е Ру а Јоу о И, о Бе о ве ваја 5 а

558 Књижевност

Касно га угледа — јадна ли јој навака — па не стиже побјећи. Најпрво је — у неприлици — сунула у крш, сакривала се међу смреком, сва се изгребла. Овце остале у огради, биркају. Сјети се браће и оца. Зна, да без оваца не треба ни да помишља на повратак кући. Већ осјећа очеве ударце, гажење по плећима. Усуди се ... и поврати к овцама.

По огради као паун разиграо калуђер коња, прикупља овце. Не хтједе је ни погледати када му се приближи. А Драгица обара сузу за сузом, трчи за коњаником и преклиње:

— Немој, брате рођени. Рађе ме убиј. Остави ми овце, срећа ти пјевала. Ако их отјераш, нема ми кукавици живота.

Дуго је Драгица бугарила. Никанор неће ни да ослушне. Отлушио. Зли језици уплићу разна тумачења. Тешко је томе вјеровати. Када човјек погријеши, поготово жена у нашем Подинарју, онда је обичај надодати и оно што је и што није.

Видјела би' ја како би се друга поњела на њеном мјесту

Како се то одиграло — нека чудо зна. Калуђер млад, сит к'о гаћан пјевчић надовезао се дјевојке. И... повали је ангир поповески, среће се не наносио к'о штои није.

Сада је могла без бојазни одјављивати овце у црквене ограде. Али, Драгица то више не уради. Клонила се црквеног забрана, тјерала овце дубоко у крш и тамо уз њих самовала. А код куће ударци пљуште. Не штеде је ни ћаћа ни браћа, већ немило потежу за плетенице.

Кад се поче ширити, отац јој повилени. Више није смјела ни к благу. Пане позвао стару врачару — бабу Кају — па је ова неколико дана узалуд бола Драгицу и напајала је разноразним напитцима. Драгица не побаци.

Убили би њу Пане и браћа јој да је тетка к себи не узе. Тако код сестре покојне јој матере, Марте, Драгица роди Стојана. Није ни угледао свијета а проклетство га дочека. Тетка је обаби, прва прихвати принову и клетвом почасти.

Шта вам се тада није причало по Подинарју! Бабе су прорекле нову сушу и помор. Говорило се: да је тада најстарији Тривић — деведесетогодишњи ере њу бравећој плећки видио црвене шаре. Да је то знак помора који ће Подинарје задесити. Да ће сигурно нечија крв пасти.

До Драгичине несреће Подинарје није памтило да је нека дјевојка тако посрнула. Давно, веле за Напулеунова земана, родила је нека Сишица Станићева у оближњем Зврњку. Преварио је један Приморац. Жене су је камењем дотукле.

Пане плати оцу Саватији и овај је за летурђије клео Драгицу. Чудног ли чуда — душо си моја — и невјере. Саватије обукао црну оправу, па к'о за опјела отеже:

— Со сјатими у покој душу раба Драгице Тривић. Нека господ баци проклетство на њу и њен непоштени плод.

бе 5