Наша књижевност

Уздах камен 363

неколико. Подговори их, па ови к'о гладни вуци ражњевима навалише. Нити се зна ко кога удара, ни с чим удара. Камењима уметачима бију једни друге. Тривићи бране Стојана, Зврњанчани Башу. Трлозан мјерка сву ову неприлику, подбочио се о крчмарски сто и не крије радости.

Нисам могла од жалости и бриге да мирно гледам. Удари ми један Зврњанченин — среће се не наносио — Игњатију. Како му угледах крв на лицу, одмах сам се обесвјестила.

Итњатија ме дозва к свјести, Срећа те не извргну дијете.

Пред капелицом лежи Стојан. Над њим се надњели Тривићи, гледају ране. Никако да га освјесте. По лицу му се већ крв згрушала. у крпице. Изваљен наузнак не миче ни једним дјелићем т'јела.

Зврњанчани су нестали. Одвукли собом Башу. И Трлозан нестаде. Нека му ђаво срећу зна куд прије шатор распреми!

Веле — нисам видјела — да је он најтежу рану Стојану задао. Да га је уметачем међу ребра погодио кад су га Зврњанчани оборили. Дозвао је Јелицу, и док се ова отимала и жалила за Стојаном, слуге су већ сав крчмарски материјал натоварили на кола. Сјео ју је крај себе и кочијаша. Цијелог пута Јелица је прејецала. Казивао нам је кочијаш, да је Трлозан у неколико наврата и шаком замануо, да је стално понављао:

— Да ми се ти с голаћом вежеш! Лијепо, није друге, нашла парника дјевојка! Хоће да се уда за гољу кавгаџију2! Е, нећеш, ћерце, па макар те Трлозан хладну љубио!

Стојана су одњели кући мој покојник и Икачин брат. Од Драгичине жалбе цијели је засеок одјекивао. Њено је бугарење људима душу парало.

А Стојан лежи без свјести, никако да га дозовеш. Узалуд му опрали крв са лица, тијело му попут кладе мирује на лежају. Бар да је одмах умро, мање би се, кукавац, напатио.

Већ исте вечери Трлозан одведе Јелицу у град. Оставио је код родбине. Стојан у дану једва свијести дође. Па и кад живне, то само кратко потраје, поновно се опружи безвољно на лежају и вене. Не прође ни мјесец дана, а болест га оглода. Лице му се смрешкало и постарило, ни трага руменилу. Као да си му лице глином пресвукао, ето, такво му бијаде. Па и када га ватра обузме, нема сићушно црвеног језичка по образима. Само очи тада јаче зацакле, али не бистро. Надошле некако мутне и водњикаве. Е — душо си моја — снага је људско биће, али и болест проклетница. Прождрљивица брже корача.

: Пустили су му пијавице, али никако да приону. Стари Дамјан Тривић му је наврћао рошчиће на кољенима и међу ребрима, али никакве вајде. Драгица се опреми и оде лјепо у Ливно познатом врачу Содику. Донесе цијело бреме травка, па корјенчића и угљевља. Када се смрт уштапи над довратком узалуд се упињепт да је отјераш.

4" У

РРА

Ми ва ам ара ранк Пија

„

| 74 Ј ;

1 ананас паре

три