Наша књижевност

Јоу Пи Пн

— парну тен и -Е-_Ву

– 48

на и

— До оу

пи

364 Књижевност

Бабе је упутише да оде боса к цркви свете недјељице у Оћестово и дарује иконостас. Позајмила је руно вуне и прегачу, платили наповијед за литурђију, али... и недјељица се оглуши.

Најпосље јој рекоше да плати нашем грљанчанском калуђеру, па да овај о Покрову куне Трлозана са олтара. Да му не повјери, „али да ће у том часу Стојанова бољка прећи на Трлозана“. Калуђер не хтједе ни чути о томе. Прибојавао се Трлозана.

У спровод му није ишла. За синовљевим свисну и мајчино срце.

Нисмс им ни гробове утабали, кад ли се Јелица обрете у селу. Нико је није видио, али се причу. Држао је Трлозан затворену у соби на тавану. Сам јој је односио јело, а кључеве стално У џепу држао. Али, када памет и душа за нечим чезну, ни гвоздено прошће високо као јаблан нису препреке.

Низ покриваче се спуштала па к гробљу прокрадала. Никакви дозиви и пријетње за њу нису постојали. Морао је Трлозан по њу на гробље долазити. Ухватио би је за руку, па као дијете у школу, одводио кући. Надошао мрк и заједљивији но до тада. Та није било псовке коју није начео. Скуњио се к'о штета у кокоши. Никога да људском бесједом почасти. Види се, помрсили му се рачуни, па је киван на цијели свијет.

Сада Јелица не бјежи на гробље. Завара оца и служинчад —- па равно „уздах камену“. Нека чудо зна како би се то она испентрала на сам врх. Припне се, па до дубоко у ноћ одјекује њен дозив:

— Стојане, рано Јелина, ђе си ми2 Ђе си ми, мој роде најрођенији, Стојане... Стојане, рано Јелина...

Трлозан је узалуд преклињао јединицу, кумио под „уздах каменом“. Веле, да пише у црквенијем књигама: да господ праведно кажњава. О боже ми прости, и не узми за гријех, али... дође ти тако па не верујеш да је то тачно отштампано. Та шта Трлозану не одузе памет, већ дјевојку обружи:!

И — душо си моја — шта ћеш ти видјети, долети једне вечери мали покојног Симкана Тривића, и ни не ступи право у засеок кад ли загалами:

— Гори Трлозан, јест, људи — очију ми — гори крчма!

Нисмо му повјеровали. Па и од куда ћеш дјетету, нејаком клапчићу све ријечи аторити. Зима већ на прагу, одуљиле ноћи без мјесечине, па се малом сигурно причинило.

Када у зору наиђоше Тривићи крај крчме, а оно од ње ни трага. Трлозаново кућиште пламен позобао. У њему и Трлозан — проклетник — заглави. Док је спасав'о стоку греда га погодила. Изгорила му цијела десна страна главе, па га од страха ниси могао погледати. Ватра га изнаказила. Види се да није могла по изнутрици му и души, па се на тијелу осветила. То му је имање ортак Баша потпалио, јер му Трлозан некакве златнике закину. Ђендари га нису у ватили, нестао — веле.