Наша књижевност

Уздах камен 365

Јелицу чобани нађоше под „уздах каменом“. Да ли се је сама бацила или је пењући се нехотице заглавила, нека чудо одгонета. Једно је тачно, ако не вјерујете ви слободно приупитајте старе Тривиће, још их има на животу: од тада у ноћима без мјесечине и за невремена чујеш њен дозив, вапај за Стојаном. Од тада и вода-извор под „уздах каменом“ друкчије гргуља. И боја му од Јеличине крви тамнија надошла.

4

По грљанчанском засеоку бура и даље неуморно своје коло изводи. Као што је Драгичин Стојан у колу извијао Јелицу др“ жећи је чврсто за тканицу појаса, тако вјетар сада подиже у ковитлацу: прашину и каменчиће, суве огранке и гранчице бајама, драч са ограда тора и дворишта. Не престаде са завршетком Симеуниног казивања, наставља своју причу једноличну и непријазну. И као што су Васо Баша и Зврњанци јурнули поднапити са ражњевима на Стојана и Грљанчанце, тако вјетар сада безобразно и непоштедно провлачи у налету своје дахове у Симеунин кућерак и присиљава чељад око огњишта, да се унаточ пламсају букових главња гуњевима огрћу.

Симеуна положила преслицу у крило, па крајичком мараме утире сузе. Недалеко ње, синови јој Рајко и Стеванић пребројавају сјеркове метлице и угарком биљеже на плочицу бројке, прорачунавају за колико ће их динара моћи уновчити. Драган завршио гусле, па их комадићком воска премазује. Милка исплела једну чарапу, па скоро на глас броји очице које за нову намеће. Икача оставила преслицу и вретено, нановно се ухватила ситнице. ~ Војо ЈЕЛИЋ

ај ЕР