Наша књижевност

__ БЕБЕ _ мР

феб

ВЕНУ ВИНННИН

== РБ

- | УНИ

4

57

о с Књижевност

одјури начелнику окружном, и тамо дрвље и камење на мене. „Ово — вели — нису ни напредњаци радили!“ А начелник окружни (Мијаило Церовић) мени отвореном депешом: — Како сте смели без мога одобрења да наређујете да се стока изгна из планине. Одмах опозовите своју наредбу, и мене још данас о учињеном овим путем известите. У исто време пошаљите и своје изјашњење!

Не урадим ни једно ни друго, јер депешу примим тек по изласку из канцеларије.

А сутрадан у зору мој „повереник“ Илија Дулкан из Језера и један његов „побратим“, чијег се имена не сећам, донеше ми у једној костретној торби харамбашину главу.

Одмах известим окружног начелника депешом: „Глава харамбаше... налази се у мојој канцеларији у његовој торби. Донесе ми је... То је резултат моје наредбе о изгону стоке из планине и осталога у вези с тим, и молим да ово примите као изјашњење које сте јуче отвореном депешом тражили!“

А начелник окружни мени депешом: „Примите моје признање, што сте допринели... Настаните да и остали хајдуци буду побијени или похватани!“

После три дана буду побијени и остали хајдуци.

Новине ме похвале, нарочито „Вечерње новости“. Добијем и ваздан честитака, министар ме одликује и унапреди, итд. Али од свих похвала и честитака најмилија ми је била (безмало као и унапређење) једна карта написана Радином руком: „Честитамо на мудро смишљеном и куражно изведеном плану“. Карту сем Митровића и Раде потписали и сви остали за оним столом код „Славине“ (Срета Пашић, Окановић и др.).

Само ми оно „мудро“ и данас, — и поред Радиног уверавања да је то његово, и да је озбиљно тако мислио кад је писао, остало под сумњом: да ли је заиста „озбиљно“, јер би ретко, врло ретко (само кад би се заборавили) један другоме, један о другоме говорили озбиљно похвално у очи.

ХУШ

У јесен 1902, — не сећам се баш тачно када, — приликом мог поласка у Београд кад се нађем с Радом, он ме у разговору упита да ли пишем што. Одговорим да не пишем. „— Како да пишем, и шта ми вреди да пишем! кажем као љутито. — Видео си шта би с „Гилом“! Таман поче свет да се распитује и за мене, а ти распали са оним твојим шашавим Краљевићем Марком, и све грну за њим. „Гилу“ нико више ни да погледа, а камоли још да пита и за писца!

Он се насмеја.

— Јес", поганију му! Зашашави и мене. Нађох се у чуду: шта ово сад би!