Наша књижевност

Радоје Домановић 371

Каже ми да је „Гласнику“ обећао сарадњу, и мислио да да нешто тек онако, неку кратку причу, колико само да испуни обећање, али кад „Гила“ начиви онолику галаму, он се баш озбиљво забрине шта ће и како ће. Ако не пребаци, а оно да бар не подбаци тако много да му се после смеју. И онда се сети оног „нашег“ „Ере у Београду“, управо замисли Мике Бркића код кога је с Драшковићем раније становао. Казао сам раније за тота Мику да је био наш друг, и како је то јака глава била. Е, тај Мика у неколико махова кад бисмо разговарали о неким делима из лепе књижевности, говорио је, како би била дивна ствар; некога отуда из старог Влаха, из неког забаченог села довести у сукоб са данашњим, одн. ондашњим новотаријама, о којима он ни појма нема већ о Београду и непознатом му свету слути само повешто на основу онога што је покадикад од кога чуо, а поглавито на основу неких народних песама. Е, тог Еру довести у Београд у неким затвореним колима, па га на „Теразијама“ скинути и оставити самоме себи. И онда његово сукобљавање са свим непознатим му, а нарочито — и то да буде главно — са неким нашим мајмунлуцима и беспослицама. Мени и Ради чинило се да би то био Стеријин „Београд некад и сад“, а Мика се љутио што та не разумемо.

Тога „Еру покликне Раде у помоћ, али не испише ни десетак реди, а почне да се спотиче. Просто зато што није Ере познавао добро. Проба опет — продужи да пише, — аја, не иде!.. Већ готов да упути мисли на другу страну, кад му наједном сине у памети: како би било да наместо „Ере“ узме Краљевића Марка!

Каже ми да га је написао без предаха за три сата. Почео у девет, а завршио у подне. Кад је писао, изгледало му доста шашаво. Али и да ће се некоме допасти. Да је друкчије мислио, не би ни писао. Али да ће онолики џумбус начинити, кије му било ни на крај памети.

Да ли тога дана кад смо тако разговарали, или сутрадан,

нађем се опет с Радом код Добросава. Само сад је био с њим и Митровић.

Нисмо се дуго разговарали, а Митровић ме тек наједном заокупи питањима: пишем ли што, имам ли што готово, како то да не пишем, зар не мислим да дам и други део „Гиле“, — ако ништа друго бар тог

Пита ме озбиљно, али у једном моменту угледах, где му се торња усна мало одиже — окељи, и — сетих се! Учиним се као љут, па не гледајући ни у њега ни у Раду већ некуд на десету страну одговорим скоро набусито да није требало да ме то пита. Нарочито кад је ту Раде. Али кад ме већ пита, морам да му кажем.

И поновим — кажем му оно исто што сам пре тога казао РаДи. „И ко, молим те, да ми толику пакост учини, — ко други него

5 Књижевност

%