Наша књижевност

трам да је требало навести и ово. А притом треба да кажем јоши да је и „Уставна Србија“ била у опозицији, па и на „Дело“ да је гледано немило; а међутим, ја сам тамо одлазио ке страхујући толико да због тога могу изгубити службу. Исто и са књижаром Драгише Лапчевића, која се налазила спроћу Цветног трга на почетку Његошеве улице. Више него књижара било је то свратиште свега најбунтовнијега у Београду што је било. Ту се често, управо редовно, водили разговори, који су повлачили најмање две-три године робије. А ја сам и ту често, бар једном недељно свраћао, и сећам се да ни из далека нисам ниједном осетио оно што при уласку у редакцију „Одјека“.

ХХ

За заверу нисам знао, чуо сам само да постоји нека завера против краљице Драге, и да су у тој завери многи официри и неки из „високих кругова“ — неки бивши министри и генерали. О томе се шапутало толико да ретко да сам с киме од приснијих другова и пријатеља при случајном сусрету застао и реч-две проговорио о ондашњим недаћама, а да нисмо се дотакли и те завере. „Требало је сад на Цвети после подне у циркусу (Хенриевом) да буду искасапљени, али дознали, известиб их неко, те нису отишли тамо“. То нисам чуо од једног, и не „у највећем поверењу“ од неког озбиљног човека из „виших кругова“ коме се мора веровати (кад он каже да је нешто тако и тако, онда заиста мора бити тако и тако), него и од таквих лица да сам просто ја лично био изгубио веру да завера уопште постоји. „Каква је то завера, кад за њу зна још тај и тај!“ није ми једном прешло преко памети.

Ваљда на десетак дана уочи двадесет деветог маја једног вечера придружи ми се на самом изласку из ондашњег парног купатила на Дунаву један млад официр. Поздрави ме-као стари знанац, и ја отпоздравим. Погледам га, загледам га добро (колико сам то могао у оној слабо осветљеној вечерњој полутами), видим као познат ми лик, али не могу да се сетим, ко то беше! И би ме срамота да му то кажем — да га упитам, ко је по имену.

Сложимо се да испешачимо горе до Позоришта. Из разговора за то време разумедох да је са службом негде у унутрашњости, јер рече да је тог дана стигао у Београд, и одмах пожурио да се окупа, пошто тамо где је са службом нема купатила. Аја! Никако не могу да се сетим, ко је. Још ваљда реч-две тек онако тек да се говори, а онда смо говорили о — Луњевицама. И то не само као добри стари познаници него и као присни другови. Ја ипак мало на опрези — завијено, иако сам иначе у том погледу до зла бога несмотрен. И тада он баш као да разговара с неким добрим, искреним другом, исказа се као огорчен противник двора, и да је већ крајње време да се та кућа почисти. Ја сам опет говорио

ђе