Наша књижевност

пр а | МИ

380 : Књижевност

да ја сумњам да од тога може уопште што бити, пошто ми немамо тих људи. Он одговори да има. И тада ми је, кад смо се растали, како смо ишли средином улице, насред „Теразија“ стискајући ми руку још рекао: „Не сме се чекати више!“

У рано јутра двадесет деветог маја кад сам чуо шта је урађЂено, одмах ми је пао на памет тај официр, и оно што ми он рече. _ „Да ли је и он учествовао у завери2“ помислио сам тада. И ко ли је по именуг али нисам могао сазнати ни тада ни допније. Про-

"сто зато што га нисам никад више видео. Можда сам га и видео,

али га нисам могао познати, јер онда, оног вечера, ни при првом сусрету ни после, док смо ишли улицама, нисам могао добро загледати му у лице. А није ме ни нешто нарочито тада нагонило да то учиним. Истина, ја сам тада имао и сувише својих личних брига, и био у великој жалости, али тек ипак и по самом онако слабом мом интересовању оног вечера за личност тог официра, који је онако што изговорио, може се судити, како се на заверу тећ било почело гледати.

Ради потпуности још и ово.

Кад сам Ради на неколико дана после испричао сво шт се са овим непознатим официром десило, рећи ће ми: „Само че! Пљуни на све!“

ЈА [] ~

~ а А

хх

Из тих дана мога бављења у Београду (уочи двадесет деветог маја) два су ми сећања нарочито јака. Кад се повучем у се, као да је јуче било.

Прво сећање је'на онај моменат кад сам се први пут на два-

"три дана по свом доласку у Београд видео с њим. То је било на

неколико дана после сахране његовог првенца.

Једног влажног, каљавог дана после подне журим за канцеларију Крунском улицом наниже ка двору. Настанио сам се био у врху Смиљанића улице.

Био сам нешто замишљен, забринут, кад, како сам ишао де-

" сним тротоаром, угледах где ми једна стара кола (фијакер) иду у

сусрет. У колима Раде и крај њега једна женска доста млађа од њега — тако ми се учини — коју сам тада први пут видео. Кад му приђох, и изјавих саучешће, он само рече: „Хвала ти!“ Упитах за женску која је седела крај њега: „Госпођица — Госпођа“ одговори: „Моја жена!“ Потом: „Да обиђемо гроб!“

Био је као убијен, и страшна празнина зјапила је из ово неколико речи. Његова супруга држала се боље, цацорила је, чак се и као осмехивала, истина жалостивно, Трудећи се да оним што је мени говорила, утеши и себе и Раду. Колико је то већ могла.

Прошло је било већ више од недељу дана од сахране детета, а они су сваког дана и пре и после подне одлазили на гробље.