Наша књижевност

ИВА а ЕН РИА ПА РАЕ ЛЕ ЛА

РЕЧ ПРЕВОДИОЦА

(уз покушај српскога превода Раблеа)

О Раблеу постоји огромна литература. Ле Франково монументално, недовршено издање Гаргантуе и Пантагруела покушало је да разјаснт и најмању појединост у тексту. На издању је сарађивала група најпознатијих стручњска. Часопис посвећен искључиво Раблеу осветлио је и најскровитије алузије великога писца. Преводи, нарочито гласовити енглески, потражили су еквиваленте сваком значајном реченичном обрту. Ипак, размимонлажења су огромна. Свако па и најдубље знање речи, појмова, нарави и техника Раблесвог доба остаје јалово, ако не води рачуна о мелодијској убедљивости изворвика. Како су свечана и раздрагана извесна чисто музичка обраћања, код Раблеа, на читаоца, на побратима, на друга, на човека! У интонациономе погледу необично су поучни преводи Раблеа на данашњи француски језик. Ту се пази на тачан смисао и губи се ширина, раздраганост, широки, величанствени тон! У понеком случају, данашња званична француска реченица најдаља је ол Раблеове старинске и раздрагане. Између оне Раблеове и садашње реченице читава је провалија прохујалих раздобља. Речи сличне, па и истоветне, али где су они громови лудосмеха! Извесне бујице као да на садашњем префињеном француском уопште нису могуће. Извесне двосмислености Раблеове (вољне и невољне, свесне и несвесне) истеране на чистину одређенијега, садашњег француског језика добијају у јасности, а губе у огромности утиска. Превод на туђи језик, бар што се Раблеа тиче, пружа и понеку могућност бољег мелодијског преноса, но превод на модеран француски, јер су истоветне речи у томе језику добиле други мелодијски значај, кад се удруже у групе у које их је сјатио Рабле. Превод даје преводиоцу извесну наду да ће понегде, у стихији свога језика, и средствима свога језика, истаћи понеку старинску и величанствену Раблеову зору, онако како се то осећало некада у Француској, у језику старом, када су зоре цикнуле. Превођење постаје узбудљиво за преводиоца који се понада да послужи Раблеу и разумевању Раблеа, преко могућности свога језика, које му изгледају, на махове, прикладније од оних могућности што их има чак и сам савремени француски, и баш он. (О сличном проблему говорио је и Жид, поводом превода својих Земаљских храна, на немачки. Џастернак, преводећи Шекспира на руски, осетио је, такође, радосно узбуђење кад је видео како може да послужи Шекспиру, преносећи га у другу стихију, а старајући се да, остане што вернији битноме надахнућу Шекспира. У томе је и највеће питање, и најузбудљивији преводиочев проблем: не само превести, него, у неку руку, у стихији свога језика, другим средствима и могућностима, бити још вернији превођеноме писцу, но што је то садашњи његов језик, у коме су се односи и мелодије изменили.