Наша књижевност

Књижевни преглед · 387

Учинило ми се да је најбитније у ткиву Раблеове музике оно неописиво обиље појмова, израза, преокрета у ритму, у журби, у освајању читаоца. Утисак се ствара исконске свежине, исконског обиља. Никада то нису имали Грци. Поред све Раблеове стилизације, има се утисак безмернести. Нема краја речнику, а речи долазе сваки час до нових прелива. Нису Раблеу довољни француски језик и његови дијалекти, он прибегава сталном ковању нових речи у духу најдубље језичне свести. Синтакса прибегава и грчком везивању помоћу ситних речца, оном чаробном спајању Платоновом. Прибегава и грчком живоме следу глагола. Она ни за тренутак не застаје, није се слегла, није се усталила, не може, не сме да се устали: човек једнако живи од тога што ствара језик у коме живи. Необуздано обиље и узбуркана природност претварају се у свеопшти потоп од језика.

У доцнијем току француског језика, имали смо сувопарност Расина и Молјера. Човек је живео и кад није измишљао језик, да око њега жубори све новим благовестима. Разлог је стао |да се претвара у једину судбину. Најзад је Флобер дошао до идеје о „прикладној“ речикао коначном, од судбине наметнутом решењу. Све је ту: решавање и решење, А код Раблеа: све је у обиљу и распону. Наш фолклор и наш живи говор дају, често, исти утисак. Црпе се из неког Аладиновог блага, коме нема краја. Чим би му се осетиле границе, идеја блага, обиља, свежине, добила би некб ипак меланхолично обележје. Меланхолије никад нема код Раблеа, јер у његовоме језичном пословању нема одређених граница, које стежу стваралаштво, нема мраза, ни слутње мраза у његовоме цветноме пролећу. Стваралаштво то, само по себи, оставља утисак неисцрпних врела. Рабле, бог језика, супротан је онима који су ограничени у језику и чак и желе да се ограниче, свесни своје оскудности, па и уплашени: да се како не пребаце. Тај вечити страх француских класичара —- и свију исправних класичара — даје им извесну утеху, да нису хаотични, али он живи с њима стално, и у свакоме је њиховоме потезу. Има ту и лудог страха. Рабле је неустрашив. Његов је смех неустрашив. Његово је обиље неустрашиво, он се никад не боји, као класичари, да ће му недостати језика. Он верује у језик. Та му вера даје ону огромну радост коју ни један класичар, стегнута израза, није кадар да осети. Само је крајња неустрашивост, крајње ведра, и коначно раздрагана. Рабле не сумња у свој језик. А у свој језик сви су писци сумњали, на махове, ако не и вазда.

Према последњим проучавањима, Рабле се правио шерет-будала и само је тако избегао ломачу. То је, уосталом, очигледно из дубље анализе текста. Његови јаросни напади на католичку цркву и на папу донели би му смрт да није умео да изврдава — и то изванредним језичним шеретлуцима, којима нема равних у светској књижевности. Он је играо игру у вратоломне скокове ги у тобожно безазлено снебивање. Сви који су имали посла са цензуром, покушавали су ту исту игру, лре свега сличне језичне шеретлуке. Али, колико је Шчедрин гломазан према Раблеу! Рабле, као случајно, направи штампарску погрешку, а колико је тек тобожњих „омашки“, из којих одједарел букне јасни пламен видовите страсти! Место Ате (душа), напише, подмећући ту грешку штампару (као што је подмеће свакоме, па и себи) — напише азпе (магарац). Тако је показао колико мало верује у бесмртност душе. Сувремени читаоци Раблеови несумњиво су били блажени натрапавши на тако шта. и онда су — свакако — свесно тражили; неће ли опет где пронаћи шта слично.