Наша књижевност

392 По Књижевност

деми“ који се годинама не раздвајају. Комбинације Карне-Превер, Конвар-Лин, Рискин-Капра, Спак-Реноар примери су врло срећних филмских бракова. У анархији која данас влада у светској филмској производњи треба поздравити сарадњу уметника које је приближила истоветност мисли и сродност естетских погледа на филмску уметност, али треба се чувати и слабости те сарадње.

Редитељ управља реализацијом филма. Он је тај који јошу редитељској књизи до најситнијих детаља трасира визуелне и звучне путеве будућег филМа. Он је тај који у крајњој линији утискује филму печат одређеног стила. Али, редитељ ће учинити рђав посао ако у току целог процеса свог рада, од писања режиске књиге до последње фине монтаже и озвучавања филма, не развија све своје уметничке способности на бази сценарија — на бази драмских, филмско-наративних, поетских и глумачких могућности које се'у сценарију отворено или латентно налазе као израз уметничке личности другог аутора филма: писца сценарија. Е

Но, маколико била дубока редитељска „инкубација“ сценариских могућности, у пракси се дешава да се у филм увуку елементи који су туђи, самој суштини сценарија и који отварају пукотине у иначе интегралном филмском ткиву садржаја и форме. Познато је да се ни Марсел Карне ни Џон Форд не одупиру увек извесним наклоностима ка естетизму, што уствари није ништа друго до покушај бекства у филм-опсену, у филм без аутора.

А Међу иностраним филмовима који се приказују код нас приличан је број оних који се с правом могу: сматрати као филмови у којима личност зутора није избрисана. За последња три месеца код нас су се приказивали и ови филмови: „Крадљивци бицикла“, у режији де Сике; „Моја драга Клементина“, у режији Џона Форда; „Седми крст, у режији Фреда Зинемана; „Песма љубави“, у режији Кларанса' Брауна; „Дај нам данас“, у режији Едварда Дмитрика; „Воденица на Поу“, у режији Алберта Латуаде; „Мочвара“, у режији Жана Реноара; „Бумеранг“, у режији Ели Казана и „Нежно срце“, у режији Роберта Хемера. Сваки од ових филмова заслужује да буде признат као филмско уметничко дело, као дело иза кога се осећа уметничка личност аутора. Ако се узму у обзир комерцијални разлози због којих се често не може осигурати увоз оних филмских дела чије би приказивање највише одговарало нашим потребама и чињеница да већ и овај број филмова, у односу на број осталих, претставља процент који превазилази општи процент добрих уметничких филмова у свету, онда можемо да будемо задовољни са генералном линијом наше филмске увозне политике.

Догађа се, међутим, да се у серији слабијих филмова који се увозе у нашу земљу понекад провуку и филмови до те мере слаби да не заслужују да буду приказани у нашим биоскопима. Изгледа нам разумљиво и оправдано што се у недостатку довољног броја домаћих уметничких филмова и у немогућности да се увек набаве најбољи инострани, биоскопски репертоар радије попуњава и слабијим филмовима стране производње, уместо да се приступи затварању већег броја биоскопских дворана. Али, не видимо зашто је