Наша књижевност

РОУ

ТИЛ

МУЗА АНТИ А ТОРАЕНРЕЛЕ А.

ПОВОДОМ ГОСТОВАЊА МАКЕДОНСКОГ ДРЖАВНОГ АНСАМБЛА НАРОДНИХ ПЕСАМА И ИГАРА

Одавна је већ постала општа пракса да се у начелном дискутовању о питањима уметности игре оштро издваја балетска, професионална, учена, технички високо усавршена игра посебних, стручно образованих играчких колектива и играча-појединаца, игра компонована, замишљена, кореографисана од теориски школованих стручњака, од игре самог народа, игре људи и жена којима играчка замисао и сама игра нису професионално занимање, већ вековном праксом и традицијом устаљени начин разоноде, забаве, обављања обреда, подржавања народних обичаја, потсећања на постојане локалне форме продукционе делатности, укратко: изражавања мисаоног и емоционалног садржаја сопственог тј. народног живота. Ова упрошћена и стога удобна диференцијација многобројних појава једног јединственог и специфичног феномена као што је уметност игре, коликогод била непотпуна и у смислу научне тачности дефиниције незадовољавајућа, одржала се до данас и одржава се још увек из простог и коначно оправданог разлога што у самој друштвеној пракси игре као посебног уметничког језика донста постоје аматери и професионалци. Битна особеност народне игре, при томе, није ни узгредност самог занимања игром а ни степен развијености било кореографских инвенција било играчке технике (историја уметности зна за ритуалне играче који су се посвећивали овом послу, а већ мајсторски виртуозитет неких народних игара опште је позната ствар). Остала би, уствари, социолошка дистинкција као "најпрецизнија, по којој је битна особеност игре као народне њена сталешка, што значи класна црта: дакле, игра сељачка, игра занатлијска одн. варошка. у древним временима игра обредна (верска), од почетака новога века племићка и дворска. И како од ренесансе на овамо управо у патрициским круговима дворјана и на дворовима, лриликом светковина и балова, почиње да цвета раскошна, декоративна, технички високо развијена игра, коју ће доцније прихватити, наследити и својим потребама саобразити владајућа култура буржоазије, можемо рећи да друштвени јаз између овог виртуозног система забаве и игре којом продужују да се изражавају непросвећене, у многим земљама још

увек експлоатисане народне масе управо и датира од овог времена.

Није зато никакво чудо да је у народа чија је култура стицајем историских услова дуго морала заостајати за просвећеношћу Европе, народна игра остала све до наших дана у формама којих се балетско-позоришна пракса професионалне игре по ретким центрима градске културе није скоро ни дотакла.

Никако пак из тога не треба закључивати да се сама народна, тј. у главном сеоска и маловарошка, занатлијска игра није мењала и преображавала у

517) у М . Е ди 44 је МЕЛ ај Ф х ПИЋУ ву тв ја Е