Наша књижевност

Белешке

Ђоновић је у овим хроникама и путописима захватио један део наше тешке стварности из недавне, још свеже прошлости, захватио је, могло би се рећи, голом шаком. Отуда и његова детињски непосредна, понекад наивна, али скоро увек невина казивања. „Ципела“ — духовита, помало сирова скица — прича нам о мучном школовању сиромашног сељачког сина. „Полазак“ у војску на отслужење рока верно приказује душевна стања младића при првим сусретима са бившом југословенском солдатеском. У „Идеалистима“ налазимо фрагменте типа оних младих људи од пре рата који су, углавном, магловити и непоуздани, а „у основи добри људи пуног бисерног срца“. У овом минијатурном културно-политичком есеју осећа се и пи-

зчево лично искуство.

Ђоновић се сетио и „прошлих времена нахије, и дао је топлу слику из ње. „Реквизиција“ одише очигледном, _ опипљивом љубављу према животињама, домаћој стоци. За реквирираним волом осећамо жалост заједно са његовим домаћином. Живот у „Термотерапији“, у време газдовања и крвопијења бивше политичке полиције дат је према причању другог лица. Писац се није уносио у обраду детаља. Има у њој репортерских · елемената. „Зимска ноћ“ обилује сочним и гротескним хумором. Смех који она изазива делује освежавајуће. Књига је пуна тешких ситуација, и добро је што се ту и тамо просуне по која грохотна реч, макар она често и произлазила из „тужног и горког весеља“.

Свој живот у заробљеништву Ђоновић је описао у „Кавајском дневнику. и „Јарузи“. Гладовања, болести, сплетке, коцкање, амбуланте, дивљи порођаји, шпијунажа, издајничка врбовања, и томе слично — све је то аутор из дана у дан бележио, понекад незгрално и површно, али увек искрено. Из албанског логора је и „Делегација“, „позоришни комад у три слике“, уствари прича у дијалозима, сценски немогућим а психолошко-приповедачки често наивним.

__У четири последња написа аутор је описао своја путовања кроз слободну Црну Гору, и ту је, радосно дишући, размахнуо својим крепким

ма За.

407

лиризмом. У репортажи „Код бригада“ има доста општих места из новинских чланака о изградњи.

„Под Гран Сасом“ је највећи (деведесет и три странице) и најзначајнији напис у овој књизи. Разнолико је садржајан и нун запажања која нису нимало банална. Лутања по Италији, у неозакоњеној слободи, коју сваки час могу да прекрате фашистичке банде и немачки војници, лутања од љубазних до опасних скровишта.. Овај налис је донекле слика тадашње Италије у грозници неизвесности: да ли је стварно дошло до капитулације, или је то био сан уморног народа. У неупоредиво горем душевном и материјалном стању били су наши логораши. :

„Спуштамо се низ брежине, под небом затвореним, из кога треба сваки час да се провали дажд. Кидамо брже него обично, а завјеса кише већ нас захвата и постаје све јача, набјенија, тежа. Морали смо се увући у једну пећину, више самог пута. Наслоњен на свој терет, питам се, када затворим очи и док киша громоња по лишћу, јесам ли чобан из дјетињства, који треба још домало да гони кући шћућурена, покисла говеда, или непознати путник, у ширини бијелог свијета, без компаса, без путоказа, ношен стихијом рата као ивер снагом вјетра, — сада, ето, за тренутак убачен у ову пећину, која ми пружа више зашти-

те него читава садашња цивилиза-

ција!“ ~

Јанка Ђоновића знамо као лирског песника који има отворена чула за природу, за пејзаж, и смисао за уочавање друштвених односа. Сочан израз за појмове конкретног то је основна особина његове лирике. Ово стваралачко својство доминира и у његовој прози. У његовим хроникама и путописима на првом плану су директни односи са стварима и људима. Рекло би се да је то преимућство ове прозе. Да, то је њено преимућство, али и један њен недостатак. На извесним страницама, на многим местима замара та лирска напетост. Такав поступак у првим прозним радовима једног експресивног лиричара сасвим је природан и разумљив. И баш зато поетска основа ове прозе

ари

па Ра У леда лана ам Де ТА ДИК