Наша књижевност

408

није само њен недостатак него и њена, тако рећи, лепа мана.

Језик у овој књизи је горштачки. Изрази отсечни. Реченична обрада, међутим, могла је бити доследније пажљива. У описима се осећа — и то је добро — прираслост за нешто ухватљиво. Неколико примера: „Улази воз у станицу, тутњећи и и пиштећи оштро да ти се чини као да тај писак можеш у ваздуху опипати као замахнуту шибу.“

„Магловита планина хуји. Мокри, оскудни видик.. Киша непрестано ромиња. Магла се комеша у доловима и рупама као ускипјело млијеко.“ „Во се загледа кроз отворена врата у готово угашену шупљину, која се још могла звати дан.“

У многим описима су сједињени визуелно и спиритуелно. „Дају нам да једемо, иако у нашим мршавим завежљајима још има помало кукурузног хљеба, понесеног од куће. Тај хљеб су мајка и сестре умјесиле и од жалости га јести не можемо.“ У заробљеничком логору има и официра бивше југословенске војске. „Ови официри су овдје унутрашњи дисциплинари. Поносни су, жустри, окретни, по цио дан мијесе мрвицу „власти“ у рукама.“

У двадесет и пет редова убе-·

дљиво је приказана последња ноћ младића осуђеног на смрт. Додуше, то је само спољашња слика, али кроз њу, као кроз прозор, назиремо у сумрачној даљини пакао душе. Има у овој прози упоређења која

Књижевност

се оштре усецају у памћење. За неког префриганог наметљивца, например, каже се да је „свеувлачљив као новац“.

Песихичка стања многих личности су једноставна, као што су, уосталом, и саме личности. Из истих разлога ни њихов језик није увек индивидуализиран. Ђоновићеве хронике одишу мукотрпношћу, али и ведром борбеношћу. Он без увијања показује своје симпатије и антипатије. Он је објективан. Са мржњом говори о такозваној „елити“ у логору, али и на „масу“ гледа отвореним очима.

„Свеједно, какви су да су, маса се од „елите“ боји. Они су угледни људи, школовани, код кућа богати, или они који су живјели у вароши и имали некаква звања. Сељачка маса у души их мрзи, али у свакој прилици утркује се да им ода поштовање. Логорска маса се креће по линији најмањег отпора. Често је тупава, богобојажљива, потајна, лукава, понизна. Вјечито се повија по кругу за претставницима „елите“, којима то силно ласка, па онако сердарски, неприкосновено шетају по кругу и причају нешто маси људи, сигурно и неучтиво раскорачени.“ Овде су на више места, подвучено или узгред, споменути главни недостаци ове књиге. Па ипак, имајући и њих у виду, може се мирне душе тврдити: богато садржајна и свеже изражајна, она је ваљан допринос нашој уметничкој прози.

Ра р-

Д. Н. МАМИН-СИБИРЈАК: „ХЛЕБ“

Од нових превода руских књижевних дела на српски нарочиту пажњу заслужује превод романа Д. Н. Мамина-Сибирјака „Хлеб; Ова књига, коју је издала „Култура“, омогућиће хиљадама читалаца да се упознају с једним значајним писцем чија дела досада скоро нису ни превођена на српски. Кад се прегледа библиографија превода с руског за тридесет година, од 1890 до 1920,

пада у очи, на пример, да је МаминСибирјак превођен скоро четрдесет пута мање (по броју страница) него. његов савременик И. Потапенко, доста вешт али у суштини мање значајан писац, од кога је у поменутом временском размаку изишло, поред три романа објављена у „Новој искри“, „Одјеку“ и „Забавнику“, шест посебних књига и око сто четрдесет приповедака по разним часопи-