Наша књижевност

524 Књижевност

Е по имену Мардохеј — име му је било Мотл. И био је васпитач — заволео је он, Адаси — лепотицу, а то је Јестира — дабоме, Јестира. А девојка беше лепа стаса — те још како — идевојка му омиље — и девојка му се допаде. Али Јестира не каза народа својега Јестира није причала ником ништа, јер јој Мардохеј то јест Мотл, беше забранио — наредио јој, да не кезу је — да ником о томе не говори. А Мардохејходаше сваки дан — Мотл је пролазио поред њене куће, испред дворца царице, да би видео Јестиру. Итако кад дође ред на Јестиру — и кад стиже Јестира, кћер Абихаила — за удају и тако би Јестира одведена к цару Артаксерксу — он ће узети Јестиру за жену, те јој метну царски венац на главу — и венчаће се с њом.“

Штаз2 Зар нисам добро протумачио књигу о Јестири; Шта би рекао ребе о оваквом тумачењу; Ах! Смислио сам, на часну реч сам смислио. Помешаћу адресе: песму ребеу предаћу Јестири, а посланицу Јестири — ребеу: нек ужива. Шта Пометња;! Збрка! Али зар сам нешто ружно учинио; Сваки човек може погрешити! И поштар понекад не преда писмо као што треба. Додуше, мени се то никад неће догодити. Ја нисам од оних...

УРА и ИУ

=

~

4 — Срећан празник, ребе! — упадам ја у школу тако хучно да се ребе поче трзати. — Мој брат вам шаље поклон за празник

и жели вам сваку срећу у животу. Е ~

И ја дајем ребеу посланицу. Мој ти ребе отвори коверат, = гледа, размишља, окреће посланицу са свију страна. По свој прилици нешто тражи. „Тражи, тражи, — мислим у себи, свашта ћеш наћи“...

Мој ребе ставља своје сребрне наочари, чита посланицу, па бар штогод да учини, ни оком да трепне. Само дубоко уздахну. Затим се обрати: „Чекај да напишем неколико речи“. А за то време ја тумарам по соби, добијем од ребеове жене медени

· колач и парче пите, и, између осталог, уграбим тренутак, гурнем Јестири у руку песму за ребеа заједно са новчаницама. Она поцрвене и склони се у угао. Гледам — лице јој пламти као све-

ћа, а очи јој букте — да је грозно погледати! „По свој прилици, није задовољна поклоном“ — мислим у себи и прилазим ребеу. Он ми предаје својих „неколико речи“. — Збогом, ребе. — До идуће године! — И упутим се кући. Кад сам био већ иза врата, стиже ме Јестира уплаканих очију: „На, — рече она љутито, — ово ћеш: предати брату!“ Успут прво отварам ребеово писмо — старији је, треба му

одати поштовање. Ту је написано ово: „Драги и мили ђаче мој, Мардохеје! Захваљујем ти много, много на поклону који си ми

» | у И Миа у ђ у и . Па Зи = 1