Наша књижевност

у

Поа ћу АЕ Кан

540

прстен и златни сат с ланцем“ (стр. 25). Поводом одликовања, Матавуљ ступа поново у ближе односе са Бианкинием, које је прекинуо својим одласком из Далмације 1874 године:

У писму се јасно одражава Матавуљев став по питању односа између Срба и Хрвата на Приморју, који су тада своје најбоље снаге трошили на беспућу узалудне међусобне политичке борбе. Одликовање Бианкинија од стране књаза Николе, као и писмо Матавуљево поводом тога пада баш у вријеме, као што пише Матавуљ у „Биљешкама једног писца“ (Београд, 1939), када „почеше излазити у Гласу Црногорца они фамозни чланци о Прногорству, који онако: немило одјекнуше у српском новинарству“ _

· (стр. 224-225). Упоредо са тим „фа-

мозним чланцима“ за< које кругови ско Матавуља докучише да се у њима „одговара биоградској напредњачкој штамни, која пребациваше Нрној Гори неоправдане тежње И претензије“, изађоше у задарском „Народном листу“ (бр. 24-27) чланци под насловом „Преокрет у Далмацији“ од Миховила Павлиновића, једног од-вођа Народне странке на Приморју, а за које Матавуљ у писму каже да су „веома допадљиви на Цетињу. У једном од тих чланака (бр. 26) Павлиновић пише такође о одликовању Бианкинна: „Дон Јуре Бианкини наособ, и у ступцима непрестано плиењеног листа, и на обтуженичкој клупи, показао се борац неуморан, неустрашив, усхићен. Хвала свиетломе кнезу независне Нрне Горе, што у најљућем крешеву, племенито је признао нашем уреднику заслуге за тај знаменити члан југославенске задруге!“ Про-

"тив тог одликовања устале су многе

српске новине, а Матавуљ у писму прилаже једну анонимну сатиричку пјесму поводом тог одликовања, која је била упућена редакцији једног српског листа, а од овог је добио Матавуљ. Судећи по писму, изгледа да су многи држали да је Матавуљ кумовао, или као што он сам каже „посредовао“, том одликовању, те су га многи и због тога нападали. У Друго писмо је попратно уз Матавуљев чланак „Триебимо кукољ из пшенице“ упућен „Нагодном ли-~

Књижевност

сту“, гдје је био штампан у бр. 66 из 1888 године. Чланак је МатавУЉ написао прелиставајући пети свезак „Рјечника“ Југославенске академије, осврнувши се на глагол „чинити“, те у чланку устаје против талијанизама, којима је наш језик натруњен на Приморју. Ово писмо служи као допуна ономе што је изнио Видо Латковић у студији „Симо Матавуљ у Црној Гори“ (Скопље 1940, стр. 109-110). Из писма проистиче, да је Матавуљ тра-“ жио „да буде у штампи све како је у рукопису“, те према томе отпало би“и питање постављено од Латковића, да ли су неке ријечи преинацене у штампаном тексту.

У поменутој студији Латковић истиче, да Матавуљ управо у то вријеме када објављује поменути чланак „није хтео да буде сматран за бескомпромиснога Србина из Приморја“. Ако узмемо у обзир оба писма, и оно прво из 1884 и друго из 1888 године, видимо да је МатавуУљ одбацио свој став „бескомпромиснога Србина из Приморја“ већ и 1884 године, а да је као такав и„ступио у јавности 1888 године.

Сматрајући од важности оба писма, а то тим више што су писана латиницом, доносим их у цијелости. Бадам се да ће она корисно послужити биографима Матавуљеве личкости, који је већ у оно доба бно, дубоко прожет високим идеалима братства и јединства наших народа.

“

~

Високоштовани господине! с Хитам не чекајући одговора на моје посљедње, не могу ни чекат неда велика злоба и црна завист која је жали Боже завладала између Срба и Хрвата на грдну штету и несрећу овог завађеног братског народа којега су тежње и судбине једне те исте. Неки Срби злобно

_ завиде Вам на добивено одличје од

Књаза Николе. — Мене окривљују да сам ја посредовао да Ви будете одликовани то што нијесам нити је потребно било. — Ја сам са више страна из Далмације неправедно нападнут, добио сам више укоравајућијех писама од пријатеља из те