Наша књижевност

Белешке

трија, најзад у самог Пушкина, то нам не би много помогло. Једном речи, ја сам главни напор највише управио на то да постигнем унутарњу адеквацију, па мислим да сам на тај начин успео да се више приближим оригиналу него формалним копирањем јеланаестерца и спољашног значења речи што је приказивачу, изгледа, узор верног преношења оригинала и у форми и у садржини! Сматрајући да је важније стварно, а не формално приближити препев оригиналу, ја сам, отприлике, 1.600 стихова оригинала пренео у 1.606 стихова препева, али „не на штету лепоте и смисла“, него баш да што адекватније пренесем лепоту и смисао оригинала. Преводећи, мени су узор били Отон Жупанчић, преводилац Шекспира, и Чапман, преводилац Хомера, а не наши преводиоци с краја прошлог века... Такозвани преводи у стиху, по неком утврђеном бонтону у нас називају се преводи, иако су уствари препеви — посао готово раван, ако је успешан, оригиналном стварању и у многом чему сасвим различан од превођења прозе. Преводилац „Бориса Гољунова“ морао

ДВА ПИСМА

Од Матавуљевих писама осамдесетих година врло мало нам је остало _ сачуваних. – Прегледајући кореспонденцију Јурја Бианкиниа (Ж Хвар, 31 августа 1847, _ Сплит, 27 марта 1928) дугогодишњег уредника задарског „Народног листа“ (од 1871 до 1920 године), а од које је добар дио сачуван у Градској библиотеци у' Сплиту, намјерио сам се и на два писма Симе Матавуља упућена самом Бианкиниу. Једно је писано 17 априла 1884 са Цетиња, а друго 13 коловоза 1888 године из Котора. Оба писма важна су, не само због тога што употпуњују кореспонденцију Матавуљеву осамдесетих година, него и због тога што пружају драгоцијене податке за освјетљавање Матавуљевог става у српско-хрватским размирицама на Приморју тога доба, а-исто тако и о његовој сарадњи у „Народном листу“, у којему је Матавуљ почео

„

539

је, радећи овај превод, да се уосе-

ћава у Пушкина, да говори и као цар, и као монах-скитница, и као проста жена из народа, и као велика властелинка, и као лудак, и као дете, језиком бола, радости, љубавних изјава, политике, религије, средњег века... Он вероватно није могао достићи савршенство, али се трудио да превазиђе спољашњу и формалну верност фотографије и да пружи ону адеквацију коју отприлике даје копија једног сликарског дела: склад боја, унутарњу топлину његову. Колико је у томе успео, рећи ће они који буду овај препев посматрали у целини, а не чупајући поједине речи из појединих стихова. Тада ће можда бити јасно зашто приказивач нема право ни у већини осталих примедби, на које се у овом одговору

нисмо осврнули. Али неке су ства-

ри и сад јасне: да о „језичним и стилским рогобатностима“ у мом препеву не може бити ни речи; да фотографска верност и тачност нема везе са уметничком верношћу с којом треба извршити копију једнога оригинала...

Божидар КОВАЧЕВИЋ

СИМЕ МАТАВУЉА

сарађивати својим покушајима још за свога учитељевања у Грчком Исламу 1873 године.

У првом писму говор је о Бианкиниевом _одликовању од стране Књаза Николе. Везе Бианкиниа са књазом Николом датирају још из Херцеговачког устанка, када је Бианкини тражио за лист сараднике са Цетиња. О томе Бианкини пише у својој брошури , »Народни лист« и херцеговачко-босански устанак“ (Сплит 1925), између осталога, слиједеће: „Кнез, касније црногорски краљ Никола, особно се је заузео у сврху да добијем уистину ваљану дописничку силу са Цетиња. Кнез Никола је увијек хвалио патриотично писање „Народнога листа“, и по своме тајнику Сундечићу и министру Матановићу слао ми је често топле поруке бодрења и симпатије. Послије устанка послао ми је на дар, у знак признања, бриљантни

УЗ МА "РАДЕ