Наша књижевност

538

_ светлост, чак и звезду. („Божја свећа“.) Узгред речено, ни уљаница не значи само справу која даје свет-

7" лост помоћу зеитина, него и помоћу | воска, само на други начин, не као = свећа. Ја се управо питам да ли та

реч можда и није постала од појма уље = зеитин него од уљ = мед = восак (као уљаник, улиште, у«љар, уљарица и друге речи јчеларске), јер у српском загорју још и данас уљ, у ље понегде чува своје старо значење меда (а некада се можда ова реч преносила на све пчелиње производе, па и на восак). Наиме, за великих пољских радова, кад чељад навали после косидбе тражећи иће и пиће, — а мрак увелико пао, јер се дуго после заранака х косило, да би се посао свршио на оним големим ливадама какве су у Старом Влаху, — редуше, у журби, ако им није при руци луч или котур | свеће, узму печат воска, мало га ра| скраве на ватри, баце у њ крпицу, па гори колико неколико свећа одједном, и то се зове уљаница иРи ли просто уљ, уље. Као што се ви| ди, није без разлога што сам “прилиликом превођења употребљавао све три речи (уљаница, свећа, у светиљка) које значе оскудно о|- светљење уопште. | П. Приказивач констатује да сам „Пушкинов стих скратио у јамбски и трохејски десетерац“, па ми замера да сам тиме скраћивао и Пу| шкинову реченицу и мисао у њој исказану а каткад... на штету лепоте и смисла, проширивао и Пушкинову мисао из једног у два стиха“. Као неки узор он ми истиче Ису Великановића који је „задржао стих о| | ригинала, јамбски једанаестерац од пет стопа и добро га је пренео у наш језик“, и додаје: „Великановић је и иначе, не само по форми него и по садржини, ближи оригиналу него Ковачевић“, па закључује: „..Ка8 да се изврши поређење са оригина-

р 5 лом, мора се признати предност преводу ИМ. Великановића, барем што се тиче верности текста.“ (Чудо што није узео и Писаревићев препев из 5 „Стражилова“'!)

Врло ценим Великановићев преводилачки рад. Сремац родом, он је у Загреб, крајем прошлог. века, дошао међу кајкавце и међу загребачке књижевнике, понајвише поре-

ДР ДЕИиње“

Књижевност

клом грађане или потомке насељеника из најразличнијих крајева Аустро-Угарске. Дошао је с осећањем чистога народнога језика и утицао с њему сличнима да се Загреб ослободи онога несигурнога језика и говора којим се тада служио.

Као преводилац он је готово Милован Глишић хрватски. Његов принос хрватској и нашој књижевности уопште врло је значајан: он је дао на стотине превода, међу њима неколико примерно рађених. Али у Великановића су две фазе рада. Прва краћа, апостолска је, друга индустриска, професионална. У другој фази он је преводио готово једино ради „хљеба бијелога“, све што су му понудили. „Бориса Годунова“ преводио је баш у време кад је био на прекретници, прелазећи у ову другу фазу. Сем тога, тада, год. 1899, кад је преводио „Годунова“, приликом препевања владала је иста пракса која мањевише влада у нас још приликом прозног превођења: начело буквалне верности, спољашње подударности, а не унутарње адеквације. Због тога је он спољашње формално верно преводио, па и у једанаестерцу, који само по броју слогова има сличности са Пушкиновим једанаестерцем, али је иначе врло прозаичан. Међутим, за педесет година принципи препевања су се изменили, у“ право победила су она начела којих су се држали најбољи преводиоци, Искуство је показало да је важнија унутарња адеквација. Због тога сам најпре потражио какав стих одговара у српском језику Пушкиновом једанаестерцу. Једанаестерац на српском ни по чему не личи, ма коју његову варианту употребили, Пушкиновом. Ваљало је тражити нешто што ће моћи да пренесе, колико је год могућно, трагични израз Пушкинов, с мирисом оригинала и епохе. Зато је, несумњиво, најпогоднији десетерац, као природан стих српског језика. Али десетераца има врло различних: поред онога народне песме имамо десетерац Његошев, · Лазе Костића, Јакшићев.,. Ја сам узео десетерце блиске Костићевом и Јакшићевом стиху. Али без уосећавања у средњи век, у епоху Годунова и лажног Дими-