Наша књижевност
Белешке
по
ду сиједе браде и румена лица, дочека ме стојећи под дуовничком капином“... (Б. Крајишник, До седмог кољена, Народни календар, С. 1914, с. 34.) Ова капица обично је црне или медре боје у духовника. Њихове слуге и манастирски- чу. вари носили су их и у другим бојама, на пр. у црвеној. (Бршљан |, с. 82). Према томе, ја сам, користећи се слободом препевалачком, могао место камилавке узети капицу ко: ја такође покрива главе православних калуђера, јер је мисао Пушкинова почивала на супротности између царевања и манастирског живота, а тај живот обележава у нашем језику ћелепуш (капица) више него камилавка као што се види из атмо-
_ сфере коју даје читав овај пасус:
Помен' се, синко, силних царева: ко је над њима» Господ једини, против њих нико не сме устати. Ал и њима би венац дотеж'о, те су мењали круну капицом. У монашком је посту, молитви нар Иван покој души тражио, и дворац, препун горде властеле у манастир се тих претворио: љубимци бесни двора његовог сви постадоше смерни иноци, а грозни цар им скрушен игуман.
Ја бих свакако умео рећи:
Ал и њима би венац дотеж'о, камилавком су круну мењали, да. нисам водио рачуна како сувише свечана камилавка у свести нашега читаоца не изазива ону слику калуђерске скрушености коју изазива калуђер са главом покривеном онако како је покрива у ћелији, иза зидина манастирских. У српској адеквацији место руског клобука ту није могла доћи ни свечана камилавка, ни непесничка реч ћелепуш, него капица; |(Ја сам се, преводећи, на овом месту колебао између кукуљице наших средњовековних испосника, онакве каква је на портрету Немање као монаха, и капице, али ми се и кукуљица учинила неподесна због два ку и онога љ у средини.)
средна примера: „Наочит старац, _ те
2 тј ~
587
Приказивач ми, најзад, замера што столник, реч „коју ће мало ко од нас разумети“, нисам превео разумљивијом речи пехарник.
Мислим да то није исто! Столници (биће из редова велике властеле, први бољари или синови њихови, и обично их је мало на број. То неће бити управници церемонаја и обеда, него само носе ово име, а припадају најужем кругу владаревих саветника и _министара. У повељи краља Драгутина (Споменик 44, с. 12) такви се зову „владалци двора краљева“. То су „велике слуге“, највиши достојанственини на двору и у држави. ЈЉуто би се преварио г. Бањан кад би буквално схватио и превео њихова звања, на на пр. спатара или маченошу Новака Гребострека, или Оливера, који су по свој прилици били главни заповедници војске и министри војни, начинио лакејима! А како је било по Рашкој и Босни, тако је било и у Русији и Влашкој, јер су ти чинови подражавање Византији. Пехарник је пак, „мали слуга“, паж, из редова властеличића, или чак ни то. То се, уосталом, види и из текста Пушкинова; столник хоће да пита цара шта то гата са врачарима; да ли би се на то усудио онај ко је слуга“ или обичан паж Уосталом, и да није тако, не видим зашто би читаоцу била неразумљива реч столник»г
Приказивачу такође нису потпуно јасна ни значења речи уљанипа, свежа, светиљка којима сам преводио руску реч лампада. Да оставимо светиљку, — која може значити све што је човек начинио себи за осветљавање, па дакле и жижак, — свећа поред свог главног значења (восак свијен око повесма вуне да би постепено и што спорије горео), у споредним значењима значи сваку мању светиљку. У Студеници домаћин пошто вечера, рећи ће снаси или кћери која држи упаљену луч: „Гаси-де, дијете, ту свећу, па да се леже!“ Исто тако, у читавој области, где наш народ говори ијекавски, од Ибра до Купе, може се утврдити да свећа значи и луч, кандило, жижак (а жижак није кандило јер не мора бити на уљу него и на лоју!), па и лампу, сијалицу и сваку другу мању.
2:
Рава социјеч 25 љјнј. ара а ава пева 5 АНДА