Наша књижевност

БЕЛЕШКЕ

ПОВОДОМ МОГА ПРЕПЕВА „БОРИСА ГОДУНОВА“

Захваљујући „Књижевности“ што се у бр. 9 (стр. 300-304) осврнула на мој препев „Бориса Годунова“, и писцу „приказа, г. Ђури Бањцу, чијим ћу се примедбама, уколико су стварне, користити, ја морам ипак да се задржим на неколиким његовим замеркама; морам зато што оне могу читаоце навести на криве закључке и изазвати извесне заблуде.

Т[. Најпре ћу се задржати на ре-

чима о којима приказивач мисли да их нисам добро употребио. __Он тврди да реч невеста која у руском означава вереницу, У нас значи само „младу, недавно удату жену“, те да грешим кад је преводим час као вереница, час као невеста. Међутим, у нашем језику ова реч невеста има више значења. Она значи: 1) Оно што г. Бањац наводи као једино значење. 2) Братову и синовљу жену, тј. снаху. („ЈЕ се Мара од рода дијели, — и од браће и од братучеда, од сестрица и мили невјеста. Вук |, с. 18). Свекар у Херцеговини или Конавлима неће рећи: Моја снаха, —- него: Моја невјеста! 3) Вереница, заручница. (Да не бих за ово треће значење наводио обиље примера, нека приказивач погледа Рјечник _ Југославенске — академије УШТ, с. 185-186 где их може бирати.) И ово су само главна значења; нијанса у оквиру тих главних значења има на десетак, да не помињемо још и звер која се тако зове, па неки народни бабички инструмент итд.

Реч „бесцен“ приказивач тумачи као „оно што нема никакве вредности, што се даје у бесцење“. Очевидно, он је помешао изразе бе смипенни и оје си ње:

Бесцен никад није што бесцење, него баш обратно: „оно чему је тако велика цијена те се не може знати ни рећи“. (Рјечник Ивекови-' ћа-Броза, |, с.- 44). О оваквом и једином значењу овога придева наћи ће се много примера у песмама, у прози и по речницима; овде ће бити довољно навести стихове из народних песама: „МИ од злата дванаест јабука, а у свакој бесцен камен драги. Вук Ш' ес. 83, и: „Даћу теби... бесцјену колајну.“ Пјеванија црногорска и херцеговачка, (= М. Сарајлжће, с. 277.

Бесцење, међутим, има сасвим противно значење: „цијена тако мала да управо није цијена“. (Рјечник Југославенске академије 1 тен)

Приказивач ми затим пребацује што сам руску реч клобук (камилавка) превео речју капица „иако је, — вели, — говор о православним калуђерима, који нигде не носе капице“. Да ли је могућно да он не зна да и свећеници и духовници источне цркве, кад су код куће, у манастиру, на домаћем послу, покривају главу капом коју они (и образованији свет) зову ћелепуш, а прост народ, па каткад и они сами, капица» М. М. Ускоковић (у причи Потрошене репр (СА Ко Стекао ОМИШ ке ВИ) каже:, Нежна плава боја попине капице мешала се с интензивним жутилом неког отровног цветан“ | Та попина капица, коју помиње Ускоковић (а и М. П. Шапчанин у Приповеткама 1888, с. 17), има велику сличност с поменутом капицом коју носе попови и калуђери баш источне цркве, па ју је зато народ тако и назвао! Уосталом, ево и не-