Наша књижевност

Музички преглед : 585

ваоце и сладокусце музике, када кроз та тако давнашња дела не би пробијала снажна лиричност израза, дубоко доживљена истина животне стварности времена које је значило „највећи прогресивни преврат што га је човечанство до тада доживело“. Та истина стварности открива се, међутим, данашњем слушаоцу ове музике једино зато што је управо тај музичко-језички израз бременит колико полифоним толико хармонским начелом музичког говора, што је управо тај језик почетни стадиум развитка оног система тонског уобличавања који ће и кроз оперу и кроз инструментални симфониски род музике доспети све до нашег доба и остати у самом нашем времену основна граматика и синтакса музичке уметности. Један велики син словеначког народа, Јакоб Галус-Џетелин, и један достојни хрватски претставник тада савременог европског високог нивоа музике, Иван Лукачић, заузели су у. овом програму загребачког хора равноправно место крај Монтевердија, Ласа ин Ђезуалда да Венозе. ;

Што се. тиче саме интерпретације овог значајног програма (хоровођа: Славко Златић), могло би се приметити извесно отступање од здраве и чврсте мирноће која се по правилу праксе примењује У делима овог стилског типа. Та уобичајена мирноћа није нека бледа, штура, објективирана и неутрализована хладноћа изношења линеарне структуре вишегласних композиција или бар, није то у добрим и снажним реализацијама —- па је зато отворено питање и сасвим несигурна ствар: да ли постављање тежишта тумачења на динамичку пластичност „сенчења“, на појачано „дисање“ тонских фраза, како је говорио Асафјев, обогаћује музичку изразитост овог хибридног језика који је н полифон и хармонски хомофон у исти мах, или га напротив слаби тиме што му предаје фразеолошке· особености „осећајног“ музичког говора романтике, одузимајући му ону специфичну ренесансну динамику која избија из пластике звучних плоха, из хоризонталних слојева звучних „тераса“, динамику која произилази из самих разноврсних гласовних регистара већих и мањих, мушких и женских, ниже и више интонираних гласовних ррупа. Тим фразирањем, заснованим на романтичарском поступку појачавања и слабљења „интензитета тонске реченице, Златић се доста служио, и ако ишта оставља још једну дистанцију између радног квалитета овог хора-и савршености, онда је то баш овај момент стилизације у фразирању. Пластика линеарног става, ма он био и високо напојен хармонским чиниоцем, као што је случај у дубоко потресној субјективној лирици Ђезуалда да Венозе, почива још увек на ре-

љефном моделирању сваког појединог контрапунктског гласа а чудесне хар-'

монске комбинације настају баш из покрета гласовних линија као хоризонталних мелодиских процеса.

Павле СТЕФАНОВИЋ

Ф