Наша књижевност

542

тични правопис, подвучене ријечи, акценти и интерпункција. Бићу Вам веома захвалан ако Ви исти припазите на све то.

Поздрављајући искрено и пријатељски Ваш слуга Симо Матавуљ 13 Коловоза 1888 у Котору.

П. С. Препоручујем Вам такођер да оставите име и презиме ми поред датума, при дну Гешџш]јетћопа. Душан БЕРИЋ

А. С. ПУШКИН: БРОНЗАНИ КОЊАНИК

Преводи Илије Мамузића и Густава Крклеца

„Бронзани коњаник“ спада међу најбоља, а можда је и најбоље Пушкиново песничко дело. У сваком случају је најпрегнантније и версификаторски најсавршеније. Стихови су сажети, снажни, метални, звучни, живописни. Јамби се смењују чешће са другим стопама, и тиме је постигнута, гипкост стиха. Са ванредном вештином искоришћени су музички елементи: жив, разноврстан ритам; добро употребљене алитерације и асонансе; ономатопоетско изражава-

ње. Свечан и узвишен стил — када је говор о Петру |, значају и лепотама Петрограда и Русије — сме-

њује се са једноставним реалистичким описима, прелази готово у прозу, — када се говори о претставнику ситних индивидуалних интереса, Евгенију. Из завитланог, бурног темпа прелази се у мирнији, једноставнији тон, ближи говорном ритму, и то делује као одмор после душевног узбуђења.

Приступити превођењу оваквог дела —- велика је одговорност. То имају право само они који знају да уоче све лепоте оригинала и способни су да их пренесу у наш језик. Они морају да посвете највећу пажњу свакој појединости, да свој превод цизелишу и дотерују, као што је радио и сам песник, док год не

Књижевност

постигну бар приближну адекватност оригиналу. Пред нама су два превода овога

спева: Илије Мамузића, у издању“.

Матице српске 1949, и Густава Крклеца, у издању Накладног завода Хрватске 1949 (у збирци „Књига поезије“ А. Пушкина). Оба преводиона су осетила лепоте спева, оба су разумела сваки-стих, сваку реч, и трудили се да пруже што бољи превод. Мамузић се држао више оригинала, и по садржини и по облику. Крклец је-преводио слободније, удаљавао. се покаткад од оригинала. Његов је стих отсечан, енергичан, али је помало једнолик, нема довољно оне Пушкинове гипкости. Понекад је слика изразитија, понеко место ефектније него код Мамузића. Само код Крклеца има више грубих грешака у појединостима, које много кваре утисак. Те су грешке почињене у потрази за сликом. Крклец је, у том циљу, проналазио каткад и нове карактеристичне појединости, које не постоје у оригиналу. Нема збора, може се, у крајњем случају, дозволити преводиоцу песама, — и-то само песама, — да проналази и нове значајне појединости (иако је то врло ризичан посао), али те појединости морају да буду заиста значајне за оно што је песник хтео да каже. Код Крклеца то није увек случај.

Први стих у оригиналу гласи: „На обали усамљених валова..“ — Крклец то преводи: „На обали, уз кржљав џбун...“ Међутим, мало даље песник каже да су овде расле шуме (свакако дивље, а не „у густом реду“ — како преводи Крклец), које су карактеристичне за руске ритове. Ако се тамо и нашао понеки џбун, тешко да је могао, у овој мочвари, да буде „кржљав“, а ни у ком случају није могао да буде значајан за овакав крај.

Пушкин каже да су ове мочварне и блатне обале биле ретко на-

_сељене убогим Финцима. Реч „чу-

хонец“ (Финац) Крклец преводи онде са „бегунац“. Пушкин је овај податак узео из историје, која спомиње овде у то доба сиромашне финске сељаке, а нема ни трага каквим бегундима.

У оригиналу стоји: „Природа нам је досудила да овде отворимо про-

МЕ аи па