Наша књижевност

сан

| | 3 | 5

Два човека » У

ож

„Било је дивно. Од Москве до Славије,

до Карабурме и до Профколоније!

Трчало се, клицало се, била сам на челу!“ Твој звонки глас је шкрипао као да си јела колофоније.

Један брзи загрљај. Један брзи пољубац.

„Само сам дошла да ти се јавим.“

И витка, хитра, цептећи од крајњега умора,

понела си заставу косе под звезданим сводом плавим.

ТРН -

Пљескала су весла,

а са њих су капале у реку сребрне звезде,

чун наш је клизио из сладострасног сумрака врба, и сунце на рубу неба запалило је целу реку...

Руке су нам заборављене вукле бразде по ВОДИ,

а бескрајно пространство одузимало нам је телесност, чун нам је клизио ван граница реке и земље,

по сненој прти успламтелог видика...

а онда се у тишини прозирнога смираја пробудио твој глас из дубоке тешке туге, уздрхтао реку, повукао за собом обале, и увио цео свет у баршун своје сете...

Ој, ти, доља, моја доља...

Читаво тужно детињство, 5

читава сива младост,

све горчине, сва понижења, све угушене доброте, сав залет ка лепоти, сва очајна жеља живота, трепери ти у гласу,

а сузе ти горе у очима.

Ја ћутим, а ти си ми ближа но и У једном загрљају, и ти ниси ти, ти си сва у мени, ти си једно са мном, и у мени трепери занавек твој тужни пев...

12

Пролеће се дигло с постеље, >

болесник што се смрти боји,

и друго је лето изгорело, з и врт наш оголео стоји. -

435